Bosansko-Hercegovački Istočnik

Стр. 154

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Св. 4 и б

Коштлнтнмопо.иклги) н ко Хршт^ лјолнткжик-к. Ефески: Лндг.и-к, Ираклиски: Д|шнш1-е, Кизички: /И(/1!нт(е, Никомидиски: ДишпкГ-е, Никеиски: 1ш[нф-к, Халкедонски: 1(родж, Дерконски: Пр/или-к, Тесалониски: брони.и-к, Светорашко нризренски: ИгнАТ1е." Оригинал овог писма налази се код пречасног г. попа Ђура Поповића пароха ђурманског, у Спичу.

Писмо је писато на великом дебелом листу хартије: грчки најприје, па на истом листу преведено старинским словима овако како се чита. Спичје припадао под духовну управу призренског митрополита, докле је припао Аустро-Угарској при посљедњем српско-турском рату; и од тада је саставни дио епископске јепархије Боко-которскедубровачке. Из парохпје „Крушевачке" у — Пењатн се по врлетима, Херцеговцу је обично, па ако ти је во.Ђа, да видиш, он није невјешт ни по оној непрегледној равној морској пучини. Ја уживам у овом оштром мијењању, у гледању. Час видиш горостасно стијење а час снње море. Уз прве пењати се треба више зноја, а по другој се љул>ати, треба још внше страха. Но, како било, да било хајдемо у Крушевице. Овај пут нећемо куда је најближе, т. ј. преко Граба и Врбањског поља но ћемо онуда куда је мало љепше и за пут и за око. Овај ћемо пут назвати из Требиња, преко манастира Дужи, питоме жупе, лозних конавала јуначке Суторине, „српског Ерцег-Новог", свете „Савине" манастира, па до на „Видов врх". Ићи ћемо мало брже, па не замјерте, што вам нећу све испричати што чух и виђех; то није ни могуће, јер нешто за око лијепо, па превари ухо; а нешто за ухо, па превари око; дакле путујмо: Овај мој пут важан је, не због моје личности, јер у овом ирегледању парохнје Крушевачке има прву ријеч наш љубљени старац Митрополнт Серафим, он је на овом путу пред нама, јер нутује да посвети обновљену цркву на „ВпдовуВрху". Усриједу пред дан Рождества пресвете Богородице крену Ш. В. П. у пратњи г.г. градоначалника требнњског С Черовића, преподобног игумана дужког Г. Јовановића п моје маленкости. Звона брује, а јутро, како само путннк може пожелити — сунце грије да не може милије, као што је пошље кише.

реоињском 11 рото 11ре;жп терачт. До на врх „Дријена" ишло се и хоћеш и нећеш нолако, али одатле, иде се кроз читаву жупу све иодногу, по насипу, као д.тан што може бити, равном. Овђен лијепа башта, онђе питоми внноград, онамо голубасти маслињак, тамо угодни домови, ту прави двори, као Иве Загорице — све на догледу плавкастога мора. Народ вриједан, па то ти је! То н јест срећа. Но шта сам примје.тио: жене су им још врједније. Н1та је једној жени по 30 ока на глави носити? Ништа ! Иде све пјевајући; или у Дубровннк или у Требиње чак! Кроз тај врт, управо рећи, прођосмо, а не знадох у што би прпје гледао: све лијепо и наредно. Благословене вриједне руке! Оне доносе срећу и дому и крају н народу и држави. Кад дођеш на снрам старог Дубровника, који ти остаје у десно, па се окренеш према новом Дубровннку, имаш дивни изглед, кога треба виђет па му се дивит. Коме је Бог дао — нек дође! Из ове долине, ето те до подне на сред „Коновала". Овђе ћеш виђет жупу — но по ношњи народа, оштра је разлика. — Ту смо мало отсјели те се прихватили миришњивог „бакаљара". Е, шта ћеш, „какав дан —■ таки му п дар". Таман бијаше тргање, те си могао виђети коновско поље посуто народом, па све гамиже. Иза Коновала, нагазиш опет на Херцеговину, т. ј. славну Суторину; која те са разореним турским „кршлама" опомиње на минула крвава времена. чак од Луке Вукаловића, који