Bosansko-Hercegovački Istočnik

Стр. 168

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Св. 4 и 5

Па ти грозна и неумитна смрти не имаде зар призрења на нас сироте и нејаке, већ нам отрже, покоси асивот тако драгога и љубљеног добротвора!? Ил' је он можда знао, да га тамо горе чека, љепши, слађи, од овог земног горкога и чемерног патничког живота! ? Можда је он тебе, смрти, једва намолио да измахнеш твоју страшну косу на њега, јер је многу горку чашу на земљи испио . . . ? Педесет љета служио је Богу, радио око вјере да је сачува, чувао и оправљао ове свете задужбине; па опет нађе се људи злобљиваца, који му мјесто признања јад и чемер понудише. Па сад оде тамо, гдје нема злобе ни пакости, да проживи окружен анђелима Божијим, да тамо послужи Богу, да моли за гријехе наше!. Тај добротвор, та узданица наша, тај непрежаљени пријатељ и отац, родио се 1812. у Бачкој у селу Футогу. Отац и мајка му били су сиромашни земљедјелци а имадоше само њега Једино чедо Живана. То јединче вољели су као зеннцу, те му све чинише што могоше. Кад је одрастао дадоше га у основну школу, што је тада била ријеткост код простих родитеља. Књига је Живану ишла од руке, те кад сврши основне школе, препоручише га господа футошка неком врсном Србину у Сегедин, који га даде у латинску школу. И тамо Живан Стојичевић сврши четир школе са добрим успјехом, ал' га једно јутро удари стријела у срце, кад затече свога добротвора ладна без ријечи и живота! Сад се више ннје могао бавити у Сегедину, већ напусти школу и другове те дође кући, гдје нађе мајку саморану, а кад је запита за оца, она му рече гушећи се у сузама, да је умро прије десет дана. Сад му се забоде још једна стријела у младо срце — рана за добротвором није ни зарасла, а сад му се отвори још једна већа за родитељем, која га још јаче тишташе. Те мујесадбило тешко! Нит може остати код куће, нит стару мајку оставити. Дуго се борио у срцу, док се није ријешио да оде у манастир Раковац за ђака. Како му је сад мајки било, кад јој јединац Живан оде у калуђере? — Кукала је као кукавица; ал' сузе не могоше Живана од његове намјере одвратити.

Патио се свакојако док није дочекао те му се жеља испунила, кад га обукоше и посветише монашком чину 1835. на Благовијести; ал' му се тиме није и живот побољшао, већ је опет сваки посао са највећом послушношћу радио. Та воља на рад, смјерно нонашање, бистрина духа његовог, није умакла из ока тадањег архимандрита Раковачког Евгенија Јовановића, који у то доба би изабран за владнку горњо-Карловачког, те позва и младог монаха Саву собом у двор. Сава пристане на тај позив и остави ман. Раковац, ког је јако волио, те оде далеко од мајке своје, само за то да би јој могао бити од помоћи. Сад Сава живо прионе књизи те тако читањем и учењем дотле дотјера, да постаде учитељ на богословији тадашњој. Сад је мајки својој често иисао, а у свако писмо прилагаше свотицу новаца, те сву годишњу плату шиљаше њојзи. Но мајка није вољела новце већ своје чедо, свога јединца, те му сваким путем писаше и преклињаше да се врати у Раковац да јој је на очима. За љубав матери својој врати се он доље у Сријем и на лијепе речи владичпне би изабран за игумана манастира Ковиља у Бачкој. Ту га нађе и кобна четрдесет осма година ; година убијања и плачкања, година раздирања и крвављења између синова једне отачбине; година попаљених и порушених српских села и вароши, те и ман. Ковиљ не оста у миру; и њега огњем попалише а игуман Сава избјеже спасавши само драгоцјености и старине манастирске . . Послије буне — толике узалудне борбе врати се Сава у свој порушени манастир, те које силним радом, а које помоћу дарова из Русије и прилозима својих пријатеља, подпгне он и украси манастир још боље него што је бно. Сад му се појавише завидљпвци и непријатељи, те га најцрњом клеветом окаљаше, да се мораде нселити из куће, коју је он подигао и око које се толико намучио. Сава Стојичевић игуман без манастира пређе у Карловце гдје више година проживи сиромашки и опет од својих уста откидајући школоваше једнога ђака. . . Након неколико годипа патње заслужиог човјека, који из развалина подиже велељепни манастир, дадоше му оеиротелн ман. Јазак за управу.