Bosansko-Hercegovački Istočnik

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Стр. 181

да честити Србин и добротвор сиротиње сјетио I се својих кмета, те пм што српске школе начинио, а врдо би пм требала, и у исту би ишла Српчад | из петнаест чисто српско православних села Дај Боже, да се ма ко нађе. Вриједно је сиоменути, да су из данашњег села „Шљпвна" била два босанска епископа н то снн и отац. Најпрво је (како ми њихова сестра — односно тетка приповиједаше) био епископ син. Њему је било крштено име Алекса, а у калуђерству добије Антим. Антнм је бно спомоћник владике Прокопије (1851.— 185Г). 1 ) Оцу Алексину било је име Захарије Кудузовић зван Поповић, а у калуђерству Софроније. Он је био неко вријеме јефимер сарајевски, а пошље кад му је син епископ постао био је код митрополије као протосннђел, а као таки купио је по епархији владичарину. Пошље синове смрти (1855.) одмами га владика Прокопије у Цариград. Веле, да је опазио да Софроннје има силне паре па не знавши како да их измами, обећа му, да ће га у Царнграду произвести за епископа, те да ће му тако тобож' ублажити жалост зајединцом. Софроније оде и збиља га ироизведу за епископа, а разумије се за грдне парс. Софроније поврати се у Сарајево као епископ, али на еписковој столици, није био ни пуни шест мјесеци, већ умре и би покрај сина у сарајевско гробље на царини сахрањен. И дан-данас има Срба стараца у „Шљивну", а и у^цијелој љутој Крајини, који се добро сјећају обадвојице поменути владика — односно епископа. Софроннје веле био је омалена стаса и доста ружан човјек, немнлостив на спрама свештенства. Антим је био круина људина, охол и наочит, жуте браде, јако строг и ннопак; а обадва бијаху — ма да су рођени Срби Босанци ала грчке владике у погледу гулења и тлачења свештенства и народа. Е, а сад да пријеђемо на свечаност при освећењу звона: *) Види „шематизам" Дабро-босанске еиархије од 1883. год. стр. 6.

„Одавно бијаше жеља околне Србадије, т. ј. из парохије „ПГљивна'* и „Лусића", да набаве звоно, које би их на св. службу Божију сазивало. Пу та им се жеља истом ове године остварн. Освештење звона било је 25. марта о. г., а освештао га је у заступству преч. г. проте Внда Ковачевића преч. госп. Гавро Стојнић, јереј и настојатељ св. манст. Гомионнце уз припомоћ г. г. јереја: Ст. Г. Врањешевића, пароха „рековачког", Ђ. Лазичића, пароха „лусићког" и 0. Милетића, пароха „шљиванског". При свршетку освећења држао је говор учитељ Пванчевић, у ком је оцртао значај звона, и Србадију упозорио, да им звоно, ког су сами набавили џабе не стоји на звонику, те да узалуд не зове их и посјећа на молитву Божију, већ, да што марљивије и боље могу да похађају св. матер цркву. Звоно је без круне тешко 205 кг., а кошта 380 фор. При св. литургији говорио је морално-религиозног садржаја проповијед г. Герман Јовановић, монах. Иста је тако дирнула прнсутну Србадију, да их је било, који су заплакали, п заиста се признати мора, да г. Јовановић имаде изванредни говорнички дар. Пошље св. литургије примаше нека Србадија св. тајну причешКа; те пошто се тога дана све у св. матери цркви сврши то је онда г. П. Загорац изговорно бесједу и ирисутну Србадију позвао, да притрче у помоћ св. матери цркви „шљиванској са добровољним прилозима, што Србадија и учини. Прилога је било подоста; кум звона Јован Вуколић даровао 15. фор., а г. Ткшпћ, заповједник жандарске поште 5 фор. и. т. д. У 2 ј / 2 сахата био је објед, ког је срп. прав. општина „шљиванска" ириредила. При обједу је пало више различити здравица; пошље обједа српском весељу ни краја се није знало. Ну и пак је све било у највећем реду. Србадије је било са свије страна околни села. На Ђлаговијештеније. 1891.