Bosansko-Hercegovački Istočnik

Св. 4 и б

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Срт. 183

посредио. Вели ово: „За доказ, као свуда напријед г. стручњак цитира (наводи) себе, својој науци, на своју руку; пере оне невјернике који рјетко похађају цркву." А то већ није истина! Ја себе нијесам нигђе за доказ навео, даље, ја нијесам прао невјернике који цркве не похађају, него сам говорио о узроцима зашшо наш народ слабо похађа црквена богослужења. Да ли је то достојно једног свештеника као проповједника истине, да се чак и у јавности служи онаким сретствима, која не постоје, и да се таким начином не убија углед и не ка. ј.а характер свештенички ? !! Дал^е г. Јелић служи се у оваком озбиљном предмету и хрђавим доскочицама, те на мој навод, да је ред црквеног богослужења по својој спољашности народу натпем обичан, вели, ваљда би хтјео да је не обичан! Да су људн у опште радознали, држим, да није нужно да доказујем, а да ту радозналост простиру и на црквене функције — ма да је то гријешно — доказом је то, што народ у много већим гомилама врви у цркву, кад чује, да ће Владика у цркви служити; да ће се чин прања ногу при Тајној Вечери обављати; да ће какво пј евачко друштво у цркви пјевати; или да ће се ма што год ново у цркви чути или виђети, што се само у нзвјесним прилпкама чути или виђети може. Иа кад би ја сада ставио питање, зашто народ баш у таким приликама у већој количини грне у цркву, увјерен сам, да би ми и сам г. Јелић доказивао, да је баш због тога што ће се у цркви нешто збити, што се у обичном богослужењу не може видити, а то држим тим сигуриије, што ваљда неће мислити, да и у тим приликама, народ, који пначе слабо. похађа цркву само за то иде, да се Вогу моли, јер кад би га срце тамо вукло, могао би то свршавати и недељама у току дуге године. Ја чак допустићу и то, да и у тим приликама иде цркви да се Богу моли, али покретач тога доласка цркви није молитва, него црквена ријетка свештенорадња или лијепо пјевање црквено. Даље рекао сам, да је народу језик на ком се црквена служба обавља неразумљив, а госп. Јелић одговара „треба тумачити" Сав мој чланак написао сам у тој намјери да нашем сеоском свештенству пружим начин, како ће се лакше спремати моћи да проповједа, поучава, тумачи, свјетује итд. па јесам ли погодио начин, којим ће се то спремање олакшати моћи, или не, јест ствар зрела и озбиљна критичара; а г, Јелић,

рушећи из основа зграду, коју ја подигох, због тога, шта вели да свештеннци нијесу у стању проповједати, поучавати, тумачити народу св. Јеванђеље, рече, „треба тумачити"; али ко ће тумачити то није рекао, па пошто свештеници није су у стању, то се ја усуђујем иагађати — ваљда ће црквењаци! Међу осталим примјетио сам и то, да је појање у цркви нескладно, а г. Јелић увјерен да сам рекао неистину, подвикује ми „опростите" као да ми је лаж већ пребацио, па ме неће сасвим из великодушја да изобличи. Ја сам говорећи у мом чланку о свештенству и проповједању сву моју пажњу поклонио свештенству сеоском, које није похађало богословије. Па све што сам писао и тицало се сеоског народа и сеоских цркава, а то нијесам морао у сваком реду помињати, јер сам то у почетку чланка на свом мјесту изрично напоменуо. Дакле говорећи о сеоским свештеницима и црквама рекао сам да је појање нескладно па при томе и сада након „критике" г. Јелића стадно остајем, и то тим сталније, што ми се никакви противни докази не наводе. А да имам право да на том становишту истрајем, рећи ћу то, да се нрилично складно пјева по нашим окружним мјестима, премда и тамо не свуд подједнако лијепо, даље, по нашим већим котарским мјестима, и то ондје гдје црквена општнни има свога учитеља. По осталим пак црквама пјевачи црквени пјевају све црквене пјесме на један калуп, који се не налави ни у каквом октоиху нити црквеном пјенију. — Колико је мени познато господин Јелић није имао прилике, да буде неутралан слушалац таког појања, јер се обично бавио по црквама, гдје се могу чути складнија појања као у Рељеву и Сарајеву, а прва црква у којој се он могао увјерити о нескладном појању јест црква, у којој он сада служи. зеничка, ади је врло вјероватно, да он није хтио доћи до тог увјерења пошто он сам обучава дјецу одговарању службе. Г. Јелић радо би се забављао на мој рачун, те ме исмијава тпме, као да сам неправилно по логици употребио овај израз: „ништа дакле нема да га црква привлачи осим једно — Богу се молити и т. д". 0 овоме нећу правилност да доказујем, и то једино због тога разлога, што онај који хоће да пресуђује, да ли је нешто по логнци правилно иди не, панисано, мора најприје добро знати читати, па онда добро разумјетц