Bosansko-Hercegovački Istočnik

Стр. 234

Б.-Х. ИСТОШЈИК

Св. () II 7

само земље-Господаргг, него н самих поодлпчнпх вјерних, дизали су страшна гоњења противу православија и казнпли немплице заточењем. хапшењем, вадење клештама здравих зуба, морењем глађу и толпким још неописаним мукама и иатњама чуваре православне I >јере Архијереје и Патријархе: које у оним кобнмм данима, који су трајалн вјековима, ко је, велим, ћдржао н Вјеру и иарод у Вјери? Ко други оспм свештенства ? Од свију светих отаца, који су позванп били у први васељенски сабор да вјерске спорове расиравл>ају, мало који су били здравог и читавог тјелосложења; ослепљење, мрцварење, труковање разжеженим словима по тјелу, осакаћење, руку или ногу, докази звјерског мучења, које су они велики светитељи наши претрпљели за Христову Вјеру, али уједно и највећи ордени и најскупоцјени украсн за њихово велико јунаштво и сјајну нобједу, то је све што су имали и моглн понијети са собом у Никеју. Из овог сад опћег укратко посматрања нека се мало обазремо и око нас саме. Али оставићемо засад на страну: коју и какву је благодарност и вјечнту признателност стекло наше свештенство још прелазом нашег народа у свету православну Вјеру Христову, и колико је бриге и муке имало док се није био народ утврдио добро у Вјери. Нека нам испричају наше мајке: какве су те бриге н свеноћне муке с' нејаком Д1ецом док ненарасту. Дај само да ирегледамо ово: кад су т. ј. богомилска јерес п свакојака друга зла. узроком распре у владај ућем дому иријетила коначном пропасти и Вјери нашој православној и самосталном нашем опстанку, а великаши наши мјесто да помогну да се умањи зло они напротив, негујући и онда материјалне своје пнтересе, удварали су се сад овом сад оном од завађених на влади лица и тпме већу поткопавали јаму домовини, које онда и завађену браћу помирио и Вјеру православну од заразе Богомилства очистио као што пшеница чисти се од кукоља ,те је тиме и Вјеру одржао и земљу спасао од извјесне иропасти, ко, молим, ко? Нпје ли то све свети наш Саво српски просвјетитељ са својим свештенством израдно кретом у једној а благословом Божијим у другој руци? Па кад су кашње, послије т. ј. Косова, и Вјера и народ дошлп у највећу опаеноет п угасила се у нас и најпосљедња искрица народне просвјете, које највећом опасношћу живота свог кријући се од наснлника учно народ по гудурама пећинама и

манастирима, и тјешно га и храорио и наду му улијевао дјелећи једнаком мјером са народом својим сваку и оскудицу и невољу, те је у оним најопаснијим стољетнпм патњама одржао вјеру, народност и књижевност, којима се данае дичимо и напредујемо, само жали Боже што заборављамо на оне наше велике добротворе. Које дакле то све тако лијепо извршно, кажите ми ко? Ко други него ли свештенство. А овдје у нашој јадној Босни кад је све што је у нашем народу највише врједило преврнуло по несрећи Вјером, те се је сав остали иук усколебао незнајући куд да се дене и којнм путем да пође, дедер ми кажнте: ко је онда у нас овДје одржао и Вјеру и Народ у Вјери? Није ли домаће свештенетво ? Јест одговара и ] оншта н наша домаћа повјесница. јест. Ко се и | дап данас патп и мучи трчећи непрестано и пјешнце и на коњу, по снијегу п по поледпцп, по киши и по мразу, по дубоком блату, ио мочварама и баруштинама, по сунцу и по прашини, | по брдима и по долинама да стигне свуда у вријеме: да му које дијете болешљиво пеумре иекрштено, да му који етарац или баба неумре без причешћа, да исповједа н да сјетује народ: да | се пазе, да се помажу у нужди, да избјегавају I зло и да чине добра, да ее моле Богу, да млађи ! старијег поштује и слуша, да старији пазе своје млађе и сјетује их кротко и умиљато као што ј Бог запввједа и људима годи. Ко то све трпи и врши без да се ником никад зато потужп? Свештенство, одговарају ми сви живи људи и сељани и варошани. Ко нам цркве отвара и непрестано се Богу за народ моли и приноси му безкрвну жртву за здравље и спасење душа нашнх? Ко вјенчаје те тијем несамо заједницу мужа и жене, него и њнхову дјецу законитим чини? Ко прати мртваце до гроба и прелива им гробља и послије по .пропису црквеном? Дакле ми, који се називамо православним Србима пропали би за свагда без те вјере наше православне с' којом је најтјесније скопчана народност наша. Дакле ми Срби, велимо, неможемо ниједан часак опстатп без наших попова. Сад ја још боље схваћам, да је веома мудра и паметна и она народна наша пословпца, која вели; г да их је шриста заиста без ткта ншита. и Па кад је то тако: зар грдњу и впку заслужују наши свештеници и оговарање међу простим свнјетом и то баш од неких -—• не велим свију — који би требало да поштују и