Bosansko-Hercegovački Istočnik

Стр. 244

Б.-Х. ИОТОЧНИК

Св. 6 и 7

зна гата чинп, кад вјеру износи и мијеша у 1 етвари, које могу само да јој свјетлост помраче. ј Чувајући као што треба свету вјеру, а одани у својој пуноћи цркви нашој, дужност је наша, браћо, да се проникнемо и свима оним заповијестима, које иам дрква у евојој бризи о угледу и очувању нашега вјерскога значаја налаже. 0 свима тим заповијестнма ја ћу имати, надам се> згоде, да редом и потиуно с вама говорим, те да се заједнички поучимо о важности њиховој за наш живот и о иотреби, да се оне све савјесно извршују. Међу тијем данас, због оног истог разлога, ради кога сам морао да споменем о новијим нападајима на цркву нашу православну, и о омаловажавању вјере, мијешајући је са земаљским предметима, ради тог истога разлога ја морам да посебно споменем о једној од иоменутих заиовијести, о којој сам већ једном ја говорио. Али нијесте ви љубазни моји, који ме ириморавате на ово јер ви дјеломзасвједочисте, да су вам на срцу остале оне моје ријечи, што сам вам другом приликом казао; ириморавају ме на ово жалосне прилике нашег јавног живота. Ја разумпјем овдје заповијест наше цркве о вјерској сношљивости. За вјерску сношљивост кажу, да она не само што није никаква врлина, него да је то чак етвар опака и бесмислена; и ово, не само што у одиосним окружницама распростиру по народу и са олтара проповиједају, него и у дјело приводе и томе дају израза при свакој згодној придицн. А какво зло мора од туда да потече по друштво? Не ћемо ли се тијем преннјети у мрачно ередњевјековно доба, и не ћемо ли најпослије изазвати тијем некадашње крваве сукобе међу шљедбеницима разних вјераУ Између темељних христјанскпх врлина прва је љубав, којунамјеванђеље заповиједа, да гојимо како према Богу, тако и према свима ближњима нашима. Христјаиска наука не чини разлике између тнх ближњих наших, као да би неке мп ималп да љубимо више а неке мање. Сви су људи равни пред Богом, свима је он опћи отац, те сви су дакле браћа међу собом. Па кад нас јеванђеље тако учи, било би е наше стране хтјети постуиати иротиву јеванђеља, кад би ми некс љубили с тога, што једнако мисле и вјерују као ми, а друге пак мрзџли с разлога, што друкчнје мисле и вјерују од нае. Длод је христјанске љубави и вјерека сношљивоет; па као што смо дужни љу_ бити све људе без обзира на њихов друштвенп

положај, тако смо исто дужни оити сношљиви према свима и у вјерскоМ' одношају". „ЈБубав прашта, па та тако и сношљивост. Несношљнвост с једне стране нзазива несношљнвост с друге, а на штету христјанства, на зло човјечанства". Овако сам ја казао у мом првом пастирском писму. Ово понављам данас; а понављаћу свагда, док божја воља буде, да могу као епископ поучавати повјерени мн народ. Надајмо ее међу тпјем, браћо, у Бога, да ће кад света његова воља буде, умудрити и оне, који данас ове христјанске врлине не познају, "и да ће, проникнувши се њом, хтјети заједно с нама радити за добро и наиредак опћи. Прије него што завргаим, морам још двије ријечи да кажем о предмету ове моје бесједе, о светој вјери. Ми смо видјели, шта је и какав је значај вјере, видјели смо, како је она неопходна за свакога човјека, а видтелн смо и користи, које она нриноси човјеку у садашњем н будућем животу његовом. Али да сва та блага може човјек од вјере да добије, његова вјера треба да је најприје од срца, за тијем да је жива и на јпослије да је постојана, јер само тада ће се она правом вјером моћи да назове. Права вјера мора да свестрано и дубоко пронпцава срце човјека, мора да је од срца. (нрдфлгк, пише ап. Павао, к^јтга к-к прлкд8 (Рим. 10, 10). Ум човјеков може вјеровати у све Богом откривене истине, може се покоравати вјери у евима њеним ирописима и држатп за непорециву сваку заповијест њену; али од те вјере човјек не ће никакве користи пмати, ако ерце његово ннје вјером надахнуто, ако он свим срцем својим не буде тежио, да му се плодови вјере нрнложе и да се он везом иекрене, топле љубави не еједини с Богом. Христјанека вјера није било проповиједана човјеку, као нека научна система, којом ће он имати да обогатп свој ум и да умножи познања, која је пначе стекао у области знања; него она му је дата, да по проиисима њеним упоравља свој жнвот п да тежи к вјечноме спасењу. А ово ће човјек постигнути само тада, ако срце његово буде загрнјано вјером. Не умом, каже ап. Павао, него ирдф.иЋ к^р&тсл кг прнкдУ, то јест, срцем долазп човјек до оправдања у Христу, само срцем може човјек да углади себи пут, који ће га довести до спокојства душевног на овоме свијету н до вјечног блаженства у будућем животу. Радн овога, између осталог, у св. писму