Bosansko-Hercegovački Istočnik

Стр. 282

Б.-Х. ИСТОЧНИК

и ка.д заборавити „своју дпку, челенку и славу, иомагача, ода и добротвора" ? „Дуг вијек, којим га Творац обдарпо, бистар ум, којпм се свагда одликовао, велика знања, која је себи трудом стекао, најпошл>е и сваколика знаменита пмовина његова, коју је мудрошћу сачувао а штедњом и умјереношћу увећао — све то скупа служило је само тој једној мисли, томе једном задатку: да род свој подигне и усрећи. " Сам он вели у тестаменту, да разне закладе оснива: „изједнеједине љубави према милом роду своме, којн ми јс вазда на срцу лежао ", оснива, јер је знао да „ са.мо изображењем може наш народ до славе и среЛе доИи Кад је таквим начином Текелија хтјео да род свој подигне и усрећи, кад је тако он овјековјечио своје име, запитајмо се : да ли ћемо п мн овјековјечити име Милутиновићево боље споменнком нли оснивањем 1еднс закладе, којом ће се као у Текелијануму издржавати Срби младићи, те се гаирити н множити по својој домовини? Зар се не ће Српство одужити сјени свог вслпког пјесника Симе исто онако, а можда и боље и трајније, него споменнком? Зар се не ће ђаци — издржавани том закладом — сјећати у свом животу С. Милутиновића већ н за то, јер да није бнло њега, не би народ српски ваљда ни основао и нодигао закладу, или бар не одмах? Или можда мисле они, којн су за споменик, да народ нага мозке иматп н без те закладе научних синова? Имају ли Срби у Босни и Херцеговини нкакву закладу, завјештај, фонд, којнм се пздржавају на стручннм гаколама нагаи младићи? Кад ће доћи опет овака прнлнка цијелом нашем народу у овијем крајевима, да жртвује коју крајцару на тпу цијељ? Има ли Срба из наших кра}ева на страним вишим школама, колико их има, како се издржавају, да ли се боре са каквим незгодама и невољама ? Да ли ће крај каквих материјалних неприлпка моћи они изаћи и свршити са уснјехом своје тешко предузеће? Запитајмо се тако браћо, промислимо о томе савјесно, по дуган одговорнмо на ова и — њима слична — питања! Зар да се наша браћа и спнови муче и пате по Бечу, Грацу, Пешти и Загребу у оскудици новца, а ми, ми браћа њихова да строшимо хиљаде народног новца у споменик, кад од ..камена ником ни камена и ! Зар је боље и главницу строшити на један камени споменик, кога Ђе вријеме разрушити, него приходом од те главнице потпомагати

МЛадиЂе, нашу бра+»у, да се тако и Босна са Херцеговином може подичити својим синовима, да Српство у нашој отаџбини покаже свнјету да је наш народ и у овим крајевима кадар жртвовати кој у пару не на украс и параду, него па просвјсту и знање, које је тако потребно заосталом српском роду. б. Године 1854. нзашла је у Берлипу књига: „УоПсвтагсћеп с1ег бегћеп. вевашшеН ип<1 ћегаиз^е§-ећеп уоп \Уик 81ерћаполућзсћ КагаДзсћћасћ. 1пз Веи1;сће иБегбе!;^! уоп Леззеп Тосћ):ег ЛУНсћећ тте." Исте те године је чувенн француски писац Ес1оиагс1 Баћеићгуе прнказао ту књигу француској публпци, и том приликом рекао: „ип јоиг 8ац8 с1ои1;е 1ез 8егћез, еп ргеиап! 1а с^уШваћоп с1е 1' Еигоре, аигоп1' соттс пои$ 1а та1асИс с1ез $ГаГиез, е{; се јоги—1а Пз е1еуегоп1; а \\ г ик ип ћиз(;е соигоппе; таја пе Гега1епћ18 ра8 ћ1еп с1е пе ропЦ ајоигпег ћ'о1о1п гесоппа188апсе, е! с1' ћопогег с1апз ва \'1еШе8ве се1и1 с^ш а герапс1и аи 1от 1а §'1о1ге е1; 1е пот с1е 8а ра1пе? ..." ГеиШе1;оп <1е Јоигпа1 <1е8 Иећа1;8. с1и 31. 1)ес. 1854. Дакле: Једном кад Србн усвоје цивилизацију Европе и код њих Ие зараза владаши да штатуе тдижу , па ће тада подићи Вуку увјенчан споменик; али зар не бн боље радили, кад се са својом захвалом не бп задоцнили, него да оном у његовим старим годинама одаду погатовање, којн је славу и име своје отаџбине тако на далеко распроетро? . . . — Па кад учени француз Е. Лабулеј назива заразом. болешИу подизање штатуа, споменика, гато се не би и ми запнталп слично његовим ријечима: „Зар не би боље радили, кад се" са начином своје захвале према покојном Милутиновићу не би преварили, него најприје промислили, па одалп поштовање своме пјеснику као што н доликује, али не потпомагањем „заразе" него основањем једног фонда, који ће веће користи сигурно доноснтп Српству, ако се разумно буде њим управљало, него један камен, који остаје на сва времена камен, и опет камен, и ништа друго до камен. 6. Ако буде превладало у народу мпшљење да се оснује заклада, то још не етоји да се мора подићн бага кућа тијем новцем, као што мисли госп. А. Стражичић. Иа колико се начина може добијати приход од те закладе, а да о кући ни спомена нема! Дакле ако се оснује заклада, нека се нађе најбољи, најсигурнији начин. али и достојан оног мужа, у чијс се име оснива.