Bosansko-Hercegovački Istočnik

Стр. 290

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Св. 6 II 7

смртни нејма ријечп; лице онога чије име гријешнпци, међу којима сам, не смнју у уста узети док се не покају под чијом властн стојп човјек и све што га дивл>ењем и страхом преиспуњује; који се ваљда играо, кад је васељену стварао. Примјењујем себе ономе којн би отишао на воду с тиквом у руцн да је напунн, па се без воде повратио, а кад је касније ожеднио, сјстио се, да тикву није водом напунио. Али ја опивен срећом да сам у окејан погледао, тркнем у поље ђе српски књижевници и пјесници збора зборе па нх у дијела створе. Тада сам видио да сам голушаво птиче; тада сам познао тешкоћу језика и слабости ума који ме је са заносом родољубља, и могла одвести, да работам на работи која је далеко виша од моје силе. Да сам себе познавао моја нога небн бројилакораке преко они брда, преко који сам проћи морао, да у поље дођем. По срећи, или по нссрећи, чуо гуслара да пјева уз онс тајанствене звуке милијех гусала, заслуге калуђера, свештеника, пастира „ који душу полаже за стадо." Заслуге за живот, за спасо носну српску идеју: какву не могу да помраче облаци ни Равијола замути пером са Пернаса. Погледао сам на српски живот ког ће тек будућа историја биљежити у своје лнстове, и видио сам, да аманет стари калуђсра свештеника Бога жнвога, нмам ђе развијати! Она отров што је тровала српекн народ у шеенаестој стотини од Хрпстова Рођења, да не спомињем од прије, а која је у своје море утопнла многу нашу браћу, са успјехом диже главу на сиротни српскп народ! Помнслим, мајчино би ме млијеко губало и и стигла очина клетва, кад бнх равнодушно гледао да та змија просипље отров на напаћено српско тнјело. Аманет онн свештеника, кога изговорише умнрући на кбцу, избацио би ми кости из гроба, сродно душу са антихристовим домом. Прионем к работи као пчелица што тек слабом снагом полећела да купи сок са цвнјетова за саће. Моја работа би награђена с признањем онп радннка што осијеђеше радећи хвално на пољани српске књижевнтсти. Да се нијесу купали у окејану који облагорођује, помнслио би да су ставили савјест на страну кад су ме соколили на даљни рад.

Они ме похвалили можда п с тога, тнто је кривица незнања достојна опроштења: ако не потиче из нзвора љености. Али многа појава моје књпжевне снтнице, изазвала је грају, и у тој граји било је „н ко ЈСршт-б Ејмтне!" „Није могуће да он може нисати онако како не могу многи који су потпуно школе свршпли!" говорили једни; а други опет говорили: „кадар је, и ппше за личну славу!" ПГто су трећн у похвалу говорили не могу да тн од стида споменемИ људи који су на властн гледали ме кривим оком- Из сваке ријечи моје маленкости „Црна Гора", „Србија", или „Русија" стваралп неоправдане закључке то јест: да нијесам аустријанац и т. д. И с тога ме помрзјелн! . . . На част нм! Кад се ове године штампао у „Јавору" мој похваљени чланак „Цетињски утисцч", многи су на мене гледали као на губаву овцу, и гријешили су о моје поданићке осјећаје! На мене је то имало неугодна утицаја: јер уживам у задовољству што сам Србин, и што сам од својих старих наслиједно истннску вјерност према пресијајном Аубзбурском Трону. Да су та господа што се размећу г вјерним поданпштвом, а на дјелу бп остали за мном, прочитали, што су о витсшкој и вазда ми драгој срнској Црвој Горп којом се занимао мој незнатни чланак, писалп и сами непристраснп Њемци, Французи, Инглези и Талијанци, н други што не припадају српској народностн, моралп би да се постнде од помисли, ако им је стида на образу остало! Неби се чудили, неби не оправдане закључке стварали што ја као Србин, и послије многн Срба, онако јасно излажем свијетле истине о сриској Црној Гори са нуно урођене снмиатије. Да су ми споменутн првн и други имали на чему друго завидјети осим на слабостима, родило би ее у менн достојно сажаљење што им је завист дубоко у срце загрнзла својим отровним зубнма ■ али сада та би била неоправдана: јер се о слабост нико неотима. Да сам и најмање заслужио што су трећн говорили, био бих задовољан: јер бих помислио да ћу се кадар бити у напријед ако поживим, бар колико год одужнти се својој настнрској н српској дужности.