Bosansko-Hercegovački Istočnik

Св. 6 II 7

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Стр. 291

Мислио сам да је дошло вријеме да се још онда моје преслабо тијело почне у гробу ослабађати од гријехова тезкине, па сам шћпо, да мој рукопис на онај начпн помпри, а нс да послије мене, намеђу први и други неслогу расппри, а био сам на здравој мисли кад нијесам себи ласкао, да ће оправдатн наду „трећијех". Мени је свагда пред умшпем очима Христова заповијед: „Д^.мнтг дондјжј јк^т-к н<идте!" и дужност која ме као и свакога Србина према роду везује, па мислим, да је и мали рад бољи нсго беспосличење. Та ме је мисао и родољубни занос, при сваком ако и незнатном послу, руководно. .V часу кад сам се са смрКу борио, сјетно сам се свега; умним очима шћио сам да прозријем у књигу ненспитане судбе; на њезином насловном листу читао сам само: изреку св. апос. Павла „"Гр&кддмш^и&А д^лдтми подосдетчч прЕждЕ ОДТ* П.ГОДД кк&нтн!" Али нијесам ни помислио да се могу бројити међу трудбеницима за које то стоји написато, иа рукоииса нијесам ни жалио. Иза насловног листа те књиге није ми се дало нпшта прочитати: јер је тај лист тврђи од кинејски зидова. Може битн да за љим бјеше написато за моје ијесме и бееједе: „све је ништа!" па ннје требало да ме преживе. Послијс дугог ћутања Пахомије махну главом па прозбори: „Али ти је с њима доста живота изгорјело! Није ми непознато што си ми исприповједао али те то не може оправдати што сп пх изгорно!" За то ме неће нико ни звати на суд, па није нужно да мислим како ћу г се оправдати. Смјешећи се одговорим. „Свијет не треба узети какав би требао да је, него онакав какав јест; ако човјек не ради замјераму се, а ако ради опет му се замјера; дакле боље је радити кад се може, као што ћу ја сјутра ако Богда, мојом кљуком у врту нећу ли израдити да посијем салату!" рече отад Пахомије. „Тако је тако!" ја нрифатим, па о томе прекинемо. * «• * Што ћу вам писати о Леденидама то неће бпти она исторнјска бујица која оброни и најдебљи бријег, и иродре у најнезнантнијп слој ; али неће бити ни роман ког може да створи усијна машта; него то ће бити путничке сн-

тлости баце на који год тамни лист историје, или послуже за будућу. Пут којим се излази на Лееденице доста пут је поправила наша Ћесарија: како данас изгледа. Велика узбрдица досадна је иутннку који на Леденице нде. ЈЛирок је колико се могу два коња разминути. Да је и за римско доба овуда пут био поду г пире ми мисао и та околност, што великп Шгошсит, није имао згоднпјега мјеста од овога н онога које води у г Кривошнје, у које бп нсјекао пут да га свеже са сјеверо-источним предјелпма. У једној народној пјесми коју сам објелоданио у Ш. свесци „Немање" 1887. нјева се да је Бајо Пивљанин са четом изашао: „Уз рисанскс стране" да прије стигне у помоћ свом побратиму Лимуну. трговцу г , у Корита. „Ђс га веља поточ прпстигнула И мало га раном обранила!" Дакле, без сумње овим нутом који свакојако није пмао садањи облик него ружњи. Сви путеви којпма се из Рисна нзлази и у н. долазп такви су да се тек може на коњу путовати. Та околност вељн је узрок што ова врло занимљива варош у јужном приморју, невјероватно у трговпнп назадује, п само се у извјесним часовима тренутио уздизала! Та оскудица може још Рисну отворити гроб у ког би могао дуто чамити. Да би Рисан имао колског пута који би га бар с Граховом и Требињем свезао веселије би му птице пјевале. Али и ако будућност свакога минута у ирошлост прелази, он се у њу нада: нада се а нада му је оправдана: да ћс наша богата н просвнјећена Ћесарија осврнутн на то свој милостиви поглед како ће избјећи и оно дивљење које прсиспуњује свакога путннка који је прошао по вишим брјеговима њеним н други држава, а по љеппшм нутовима! Чим се на најгорњи завијутак изађе осјети се примјетна разлика у г клими између Рисна и Леденнца. Док у Рисну хоће да очи прсну од сунчане прижеге на Леденицама хладнн зефир до грудп иробије. У Рисиу је пјесма ласте додосадном постала а на Леденицама ни да се чује! Све се у прпморју зелени и цвијета, а на