Bosansko-Hercegovački Istočnik

Св. 6 II 7

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Стр. 293

проповиједам што мп као свакоме свештенику Бога живога. у светн задатак спада. По дану сам свагда на по.т.у. и непијам проппсане .Ђекове мог доброг лијечнпка дра Богдана. ГГрати ме собрат Пахомије, и сгсраћује врпјеме својпм причнцама 1;з народног жпвота. 1Бегова је брига да ме развесели, да ми олакша утиске несносне болести! Обједујем на Гркавцу, у малом дућану, а госп. Ђованин Захлбрехт, и супруга му госпођа Стана, старају се, да ми што боље угоде. Њпхову услугу нећу никад заборавити. I !о!ш теже проводим! Чим главом па узглавницу а оно навали кашаљ да ме задуши у грлу! Да умањим ове несносне појаве, пркоспм Орфеову крилу колико се може, а предам се побожном размишљању, и читајући Свето Писмо старам се да слабим својим духом проникнем у тајни његов смисао. Нека нада ублажује моју мелаконичну чежњу али је и подиже при помиели да нада више од нет стотина година вара што оно рече бесмртни владика Његуш: „Српство угашено! Оно. мпла браћо, што мп уздах из душе и срца извије да ми се блиједушасти образн зажаре неумијем како да назовем! Рафаило бп то упсихин облик улио да опчини, да украси нешто што је тек његов ум могао створити и рука кичпцом ођенути у одору: као мајско цвијеће трајнију, од зидова о којима његови створови висе. Изашао сам на прозор, али наоколо тишина; ваздух свјеж, и пунан красног мирпса и ријетке њежностп! Пунан мјесец промолио блиједушаету главу нза високи брда. Ову дирљпву тингапу нарушавају само тице извијањем своји пјесмица, мале летеће живинице својим звончастим зучањем, и поређи лавеж паса, што су свезанн пред кућама, да чувају марву од вукова. Да мп неби шкодио ноћни сјежиј зрак затворићу прозор и продужити писање о Леденицама. То могу ласније, јер о. Пахомнје, који се често устаје, да ме припнта: „Како ти је брацо ?" и да ме силује на узнмање млијека нлп скорупа што ми ИТћепан Лазовпћ кнез горњп Леденица, редовно шаље, или еам доноси, сада хвала Богу слатко спава, а поп Крсто је одсутан. * *

Чим путнпк пзађе на врх рпеански страпа, срете га црква св. Николе еа једном кућпцом на ј ужно- западној странн. Постојн предање да је овђе била мала богомоља кад су овђе Грци живјели. У пјесми коју сам прнопћио у споменутој свезци „Немање" спомнње се ова црквнца: „Баш до цркве светога Пнколе, Прбд њом Бајо е друштвом ночинуо, Па у свету цркву улазио, И дивно се Богу иомолио, И у цркви прилог оставно, И овако Бајо бесједио: „О Господе! о светп Ипколо! Тн еачувај мене п дружину, Ако Бог да, те се здраво вратим Боље ћу те поплатити цркво!" Дакле и по пјесмп бројн више од 200 годишта. Него могло бп се рећн п не бп била искључена могућност, да је пјесма млађа коју годнну од догађаја о ком прича па у том времену црква саграђенаи машта је побожног пјесника уметнула у пјеему, да светпм именом пјесму окнти. Али моје скромно мнење не днјелп ту могућност. Док се у други народа далеко срећнији и напреднији од срискога народа, треба да родп Хорацнје, Виргилије, или Кајо Муције, што је за годину дана само три јуначке пјесме написао, п другп, да опјева какву јушхчку битку, док се још витешке жртве у гроб спуштају, у српскога народа одма све пјева п слави срећу или жали на неерећу! Чобанин у гори п морнар на мору, као свештенпк плн учитељ, адвокат или лијечник у двору може да занесе, да опије милошћу српске пјееме! Док ерпски чобан извија у дудуку или диплима српску пјесму особито мелодијом, која се такне срца н по жпвцпма мило разлије, славић стане на гранчицу да слунта: јер п он не може без слободе којом мелодија одише; јест браћо, неможе па да бп га затворили у златни кавез а питали царевијем с.моком. А кад њихов глас цнјукне мелодијом пуном туге и плача за српску прошлост, да би се ражалпло срцу хладном као хладнн камен, одлети далеко, далеко, по зраку ова омиљења тица: да је жалост неугуши. да непзбљује слатко зрно што је снажи за неравно пјевање.