Bosansko-Hercegovački Istočnik

Стр. 294

Б.-Х. ИСТОЧПИК

Па док се још на бојном пољу крв пуши за ону узвишену идеју која је српством од вазда срођена, већ српски гуслар уз тајанствене звуке слави и велича витешка јунаштва; док он пјесму с креше не пролазе године ! Српска пјесма пуна је невине простоте, освећена је и украшена чистотом н истином, и умије да се узвиси над осјећајима: у часу кад је српство срећа преварила; — да опије милином, и да у боде у пајфииији срчани живац ; како рану може само излијечити вила кад је окупље божанском росом што но српским висовима у свилу као бисер купн. И сами творац илијаде не би могао, а да јој неизрече пристојну пошту. Србин не виче: „Раиега е! с1гсепвев а , њему су гусле најдражија забава у њима као да се крије тајанствена сила која је његовом срцу најсродн ија; а хљеб зарађује крвавијем знојем. Дакле биће ова црква опстојала кадје пјесма испјевана. За цнјело опстојала: јер Сјјопн ма гђе био нелгоже без своје свете православне матере цркве; он и над гробом своје сјајне величнне на пространом пољу Косову ђе: „И потону све у крви И златна се круна смрви !" г ) гради цркву а: 11е гради јој темељ од мермера По од чисте свиле и скерлета!" 2 ) Еј браћо ! нек је Србину весела мајка, која га је такога родила, да еа пуно истинске обвезноети и љубави, и поштовања слави своју свету мајку цркву која је оком неограничене Божије милости и свемогућства и кадра била да га свијесна, чнста и здрава преведе преко крвавог оцејана на ког га отури несрећна косовска судбнна; кадра била да Србина изведе нз невоље и мука што је од душмана трпио за идеју славе н слободе, правде н поштења; била бедем о ког се ломио душмански палош; и, мајка, која је кадра била кроз петсто и једно стољеће у пркос свима невољама да му нод оном црном косовском копреном сачува у души узвншено српско оејећање, у главн здраву српску мисао, у устима милозвучпу српску ријеч, и у срцу жељу за српску славу. Благо Србину поносном сину, док му ум, душу и срце загријавају и преиспуњују оваква чуства према својој спасоносној светој матери *) Љубомир II. Ненадовић. Срп. нар. нјесма.

цркви! До тад неће бпти кадра срџба п сила пакосног душмана да га збрише с лица земље, него ће се о њ кршити као што се крше бпјесни морски валови под притпском силне олује, о горостасне српске бријегове. Имало је података до годпне 1869. т. ј. првог бокељског устанка, по којима би се дало мислпти да су ову црквицу обновили Суботићи, становници доњи Леденица, године 1699. Вшпе западни врата на ластавицн под звоником, чита се у једном камену: н. г. 1841. Како ми повједали селеке старјешине ово значи да је ове године саграђена. Томе у прнлог нде околност што се примјећује да је горњи дио много раније саграђен. Била је порушена ћесарском војском год. 1869. али је сељани е неком помоћп цара Франца Јосифа 1. поправе године 1870. Пос .Бедљег устанка живио је у овој црквицн ћ. и к. мајор господин Каливода и непрестано мујеуњој канђело горело. Захваљујући његовој побожности она није овог устанка порушена као цркве: у Крнвошијама, Ораовцу, и св. Петка у горњим Леденнцама, о којој ћу вам ппсати с с горњн Леденнца. Црква св. Николе пространа је толико да једва у њој може стати 50 особа. Ограђена је ижђељатим камењем у клаку и иа свод, а посалижата ижђељатим плочама, и иокривепа циглом која се пече у Кртолима. На цркви су двоја врата и трн прозорчића; од ових је најмањи у олтару, а друга два што су мало повећа, стоје на странама. Нов иконостас са иконама правио је о. Јоснф Катурић, годнне 1877. за фор. 415, што су му сељани исплатили. У цркви нема никаквог приједмета што би бно од интереса за историју. Осим неколико књига којима се не може подпуно задовољити потреби за вршење црквеног правила, пма у цркви још нешто трошног свештеничког ођела, канђела, п светог посуђа од сребра. Године 1871. Нзегово велпчанство великодушни цар краљ, и господар Ф. Ј. 1. даривао је овој цркви један фелон и један епитрахиљ, чашу, дискос, звијездицу од паховна, копље, два свнјећњака, и два канђела једнако од пахвона;