Bosansko-Hercegovački Istočnik

Стр. 344

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Св. 8

Опроштајни говор, који је држао прото Ст. Н. Давидовић у Босн. Градишци 7. јула 1891.

Драга браКо! Кад сам год на овом св. мјесту стајао и вас буди којом поуком поучавао, душа ми увијек осјећаше неко особито расподожење, а но који пут и смутњу и бојазан. Расположење, за то, што сам гдедао пред собом прави и честити српски босански свнјет, п управ сам се дичио, да се називам свештеннком тога народа. Красни српски обичаји, чисти српски и не покварени језпк, право српско старинско држање, па онда, преко свега, толика, родољубива заузетост за своју српску школу и цркву, чинило је и чини, да су градншчани тако чувени и по свој Босни хваљени достојном хвалом. На сумтњи сам био, што сам се увијек бојао, да ми која српска православна душа не утоне у море туђиниггине, у хаос данашњег свјетског раскошлука, модс и западне цивилизације. Бојазан и страх ме обузимао, бојећн се да нећу мојој свештеничкој дужности задовољити, и вас онако подучавати и руководити, како би то требало и како сам заклет вјери и цркви примајући на себе овај св. свештеничкп чин. Да сам тако мнслио и осјећао, то ћете мислим и сами знатп. Таке ме мисли обузимаше увијек, но данас, данас кад последњу св. службу као свештеник ваш служим међу вама и последњи пут, као тај, дајем вам моју поуку, ја се данас у чудном стању и читаву вртлогу разни мисли налазим и чае овај необично дјествује на мене. Послужио сам вас као свештеник ваш 6 годпна, 4 мјесеца и 15 дана и сад ето провиђеи>ем божијим и вољом мојих старјешина одилазим од вас. — Моје данашње, морам рећи, у неколико ижалосно праштање, оправдано је; јер 6 година није 6 дана или 0 мјесеци. Кроз толико времена много јс промјена међу народом и свештенством па и у самој црквп и школп учнњено. Је ли шта добро или зло храђено, о томе ће праведни народни суд рећи своју, кад мене сутра нестане одавде; но савјест ми је чиста, јер знам, да нијесам учшшо зла толиког; знам, да сам повјерени ми талант старао се умножнти; знам да сам сијао, а какво је то сјеме било и на каквој земљи, и опет нека народни суд изволи своју рећи. Судећи о мени, узмите, молим вас, вријеме прилике и околности у којима сам служио, па ако баш и не будем у многом које-чему задово-

љио вас, испитајте је ли то баш тако морало бити па ме онда осуђујте. — Ми свештеници стојимо данас међу три ватре, од који свака на по се, у стању је пржити нас. Ту је на првом мјесту народ наш. Од њега зависимо од њега живимо, па нам тај народ н суди ; надругом мјесту власт је духовна, те не извршили се сваки налог и одредба, ето одма: оиомене, укора, јепитимије и премјештаја; није ли се опет, с треће стране, задовољило политичкој власти и државном закону, ето ти одма позива на одговорност, глобе, затвора и др. казнн. — По св. евангелију, нико не може два господара служити, али ми свсштеници, ето морамо мјесто једнога, тројици задовољити, а пошто то није баш најлакша ствар, то нека се и погрјешке свештенпчке, а на по се моје, не осуђУЈУ бсзразложно. Срећан сам и, ма да не могу рећи да је баш свагда међу нама цвало смиље и босиље, али ннје опет свуда трње и коров. У онште узев живили смо лијеио и у миру, сви смо избјегавали зађевице и мирили узбркане духове, ако би се ђе који показао и то је у опште, а за наше личне ствари, могли смо се 1је и споречкати, те ја као свештеник овом прплпком од моје стране праштам свакоме, а кога сам па то у чему било увриједио и озлоједио, молим, да ми прегори и заборави, јср нас на то и наука еванђелска упућује. II сад, кад сам и с тијем готов, оћу да вас при овом усменом и последњем моме праштању кратко поучим. 1. Прије свега, молим вас, останите и на даље као што сте и до сад вијерни својој српско-православној вјери. Вјера нас спаја с Богом, одвраћа од зла н свега, што бн нам души и тијелу шкодити могло и приводи нас у мирно пристаниште вјечног покоја или блаженства. За вјеру ову, наши су предци јуначки борили се на коцу и коноицу издисали, а ње се нијесу хтјели одрећи. Угледајмо се на то! Вјераје ова права Божија установа Христом Спаситељем основана а мученицима и апостолима утврђена и распрострањена. Вјера је православна права, а то јој и сам назив свједочи; вјера је ова красна а боље и савршеннје није кадра никаква наука ни мудрост људска уредити. Вјеру ту иоштујте и чувајте.