Bosansko-Hercegovački Istočnik

('тр. 356

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Св. 8

бнвост какова се мало гдје виђела. Особито је најсрдачније благодарим са жељом да се и други похвале вриједан њихов распоред у иогледу до- на њих угледају. чека гостију н странаца, те им ја овијем путем БихаИ 2. августа 1891. К. н. б. пр.

ОпроштаЈ! Говорио Коста С. Чавић, свршени богословац ^ 1891. године при Поштована госиодо пасп Пошље толикога дугог борављења у тами — незнању — дође врпјеме да и нашем српскоме народу у овим крајевима зора сине, па да и нама један пут бијел дан осване. Али на жалост, као што нам је свима врло добро познато, ноћ, у којој смо ми неколико вијекова санак боравили, била је дугаи предуга, па пошто никаква умјетност не правп скокова у природа никако, то ће проћи боме још много времена, док се нама као што треба расване и док ми узмогнемо ићи оним путем којим иду други данас просвијећени народи. Има неколико година како и нама стоје врата просвјете отворена, и наш је народ почео својим слијепим очима прознрати у оно величанствено стање, у ком се налазе народи, којима је дан просвјете давно свануо и иза којих смо ми неколико вијекова у тами заостали. Миого ће времепа проћи док ми њих и близу стигнемо, и само једина наука кадра нас је па макар и пошље дугога времена њима приближнти. Да то наука може учинити нећу нн да доказујем и није потребно, јер данас су нас таке прилике окружиле, да међу нама нити може бити икога, који потребу и важност науке не би схваћао. Та у нашем се народу буди данас така тежња за науком, да се ми смијемо надати да ћемо н ми макар икад поћи путем осталих напредних и посвјетнпх народа, јер „ суђено је и нама иросвјспеним бити и (срп. нар. пјесма). Смијемо се надати и ако не можемо ми то дочекати н ако Бог да, та ће се нада на нашим потомцима испунити, а мн трсба да смо задовољни тиме, што на нама започиње напредак, који ће се на нашим потомцима продужити. Ми морамо ићи полако у напријед ако хоћемо да иза своје браће неизостајемо за навијек — а пошто смо и до сад ушљед историских неприлика далеко изостали, то морамо узети себн и вођу док их стигнемо, а то Је наука и једино наука , која се може до-

га бесједа. српско-православног заводу у Ред.еву 16. јуна растанку ђачком. авници и мили другови! бити само у школама разних врста, у чем смо ми до скора са свим оскудјевали — па и данас оскудијевамо а особнто српским школама, премда се према досадањим више њих налазн. Велике нросвјетне потребе приморавају народне старатеље п пријатеље да осннвају школе и ради тоги ми видимо да се у нашој отаџбини скоро сваки час оснива по која нова школа и такове потребе биле су узрок те је превишњом одлуком Његовога Величанства основан и овај наш „српски духовни расадник" у ком се уче и васпитавају мдадићн, искључиво синови ових крајева за срнеке народне свештенике п учитеље, који су нашем народу од највеће нотребе. И данас је ово шеети нут како овај завод шаље у наш народ по пзвјесан број васпитаних и према потребама данашњим нашега народа упућених мдаднћа. Сви без разлике они, који су до данас одавде нзашли, показали су лијеп успјех у своме раду — и израдили су те овај наш завод ужива добар глас и углед у нашем народу, што је опет знак да су достојни били оне наде. која се на њих подагала. Данас излази највећи број оспособљених младића и ни за једнога не сумњам да је евјесан свога позива и да ће знати сачувати довде стечени углед овога завода, и с тога није ми потребно да говорнм о нравцу нашега рада, у који смо ми добро упућени од г. г. наших наставника; само једно треба да имамо на уму, а то је: да се и од данас увијек као и до сад трудимо и у отпочетим својим наукама читањем усавршујемо, јер ћемо без тога бити брзо опет оно, што смо били прије него што смо овдје дошди. А сад при своме растанку и поласку из овога завода метнимо у срце ријечн нашега омиљеног нјесника: „Да будемо као што смо и пре били опет један другом мили" (Бранко) и опростимо се братски сада. — па не заборавимо никад