Bosansko-Hercegovački Istočnik

Стр. 434

б.-х . источник.

Св. 11 и 12

испросиће нам св. Богородица од Бога благослов, а ми кемо допринијети, да нам дјеца добро напредују родитаљима на радост, школи на понос а свом народу на корист. — Амин.

Говорио у Рељеву приликом практичког вјежбања. Јосиф Кочовић свршени богословац.

У славу Симе Милутиновика, Сарајлије сри. ијесника и јунака. (Говорио приликом стогодишњице рођења му на бесједи, 4. октобра, 1891. год. г. Мита Ст. Клиции, тајник српског пјевачког друштва „Слоге" у Сарајеву.) Ми падосмо, истина је света, Ми падосмо — прије пет сто љета, Знате браћо, Косово је било Те нам царство наше разорило,

Наше царство, наше уживање, Уживање у слободи златној. Имадосмо свега изобиља: И госпоства и богаства пуста, Имадосмо цара и краљева, II по нзбор војевода славних, Све синова од Србинске мајке, Све листића од српскијех гора. .. А цркве нам и светиње друге Манастири и храмови свети. Ресили су земље на около, Наше земље, чаром обасуте И дивотом природе нам дивне, Било морем, јадранскијем морем, Ил' горама цв'јећем окићеним, А на које ишо јунак силни, А на вранцу, б'јесноме ђогату Вас у злату, руха окићена, На прсту му соко птица сива Да он лови, витештвом се дичи, Да с' братими с равијолом вилом Да с' поноси међ поносним свима, Е и Србин витезова има! Наше земље, наше земље свете, Пошкропјене Божијом милотом Украшене ливадама красним И пољанам' и брдима силним Ресиле су цркве православне; А крај ових са торњева б'јелих... Разл'јего се — у душе је диро, Разл'јего се — срца покрећао, Разл'јего се —• слабе уздизао, Разл'јего се — Србе узносио . .. Звук божанствен умилније звона Позивајућ' на молитву в'јерне

Бјерна чеда цркве нравославне Те Христове највјерније љубе. У црквама орила се пјесма Ал' пјеваху да у Бога нађу Наше моме и наше нам иајке, Наша браћа и ђедови наши, Ал пјеваху пјесме православне ! Узносећи у небеса горе, У небеса светог Саве славу, Саве, браћо, Неманића Растка Најдивнијег у дивнијем цв'јетка, А из врта племенскога царског, Да дивнијег још не бјеше, браћо, Од кад Боже, Србе 1е створио! Пмадосмо свега изобиља: Л'јепе среће, бож'јег благослова, И јунака, на претек, од славе, Витезова узор-родољуба, Бјесмо звани за велика дјела, А позвани да будемо силни, Бјесмо звани а дорасли давно Што требало, да се прославимо, Што требало, да будемо јаки Да к'о народ наше расправљамо, Наше ствари без туђег уплива, Што требало све то имадосмо... Ал' неслога, да је Бог убије! Разапне нам своја црна крила .. Наста брука и грдило свуда Срб на Срба осветом је скако, Срб Србину ногу подметао Срб Србина у невољу бацо Од Србина Србин бјежати је мор'о. А кад дође Османлија љути И на наша он закуца врата, Затече нас крваве, несложне Омражене а и ослабљене, Па завика Османлија љути: „Хај Лазаре, да д'јелимо царство!