Bosansko-Hercegovački Istočnik

(Јтр. 422

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Св. 11 п 12

пажљиво проучи и испита. Врло је тешко изрицати пресуду над моралним животом људским. Да би човјек могао што праведније оцијенити чије било морално стање или какво поједино дјело с тог гледишта, треба предходно да дозна шта је дотачног побудпло на извршење таквог дјела; а да опет знаде те побуде, потребно је да добро изучи унутрашњи човјечији живот. Да би то суђење и за парохијане било праведно, треба њнх свештеник тако да позна, да с њиховог лица може читати њпхово душевно стање, болове, мисли, жеље, итд. Свештеннков суд у млогом се разлнкује од сваког другог суда, јер остали судови односно судије осуђују више према сиољашним, чувственим знацима, док свештенику престоји да најприје испита и најскрпвеније тајне њихова срца н душе. Због тога је п немогуће свештенику са сигурним свакад успјехом ту дужност вршити, ако му сами парохијани у том не иду на руку; они треба да су искрени према свом свештенику, да имају према њему повјерена и љубавп, па ће му онда и повјерпти своје тајне; а да опет то буде, треба да се свештеник одликује примјерним владањем, пристојном одјећом, а што је најглавније строгом смиреношћу п чувањем туђих,повјеренпх му тајана. Само под таквим условима може свештенпк достићи своју цијељ, којој треба да тежи из љубави према својој духовној дјеци, која су му Вогом повјерена за то, да не би све дубље и дубље упадали у бездну грпјеха и порока. Свештеннков суд не смије бити ни пристрастан ни престрог; он мора испитати најскривеније грјешникове навике и неваљалства, али не као судија, негово као отац, који њежно и пажљиво поступа исправљајући погрјешке свог сина, одвраћајући га од зла и порока и упућујући га на добро. Саучешће и

искрен а умјестан савјет је ирво и главно срество свепггенпку, да спасе и избави грјешника. 1Та и сами по себи зар не заслужују саучешћа и савјета, кад су упалп у неваљалство п то већином нити својом вољом, нити са знањем п размишљањем ? Човјек је вшие склон на добро него на зло. Најокорелијем злочипцу ће доћи доста пута вријеме, да зажали што је учинио какво дјело, које није ником никакве користи већ штете доннјело. На неваљалство човјек увјек гледа са презрењем, клони се н бјежи од њега; а ако се и ријеши на извршење таквог дјела, то ипак чини са страхом п презирањем, а често најмањи узрок обустави га, те започето зло дјело не доврши. Зар је мало у животу прилика, које привлаче човјека да падне морално? Хрђаво васпптање, још горе друштво, добро материјално сгање, које даје могућности да човјек угађа свима тјелесним страстима, све то често проузрочи, те човјек проиада у дубину гријеха и неваљалства. Наношљетку свему томе је узрок слабост карактера. Можемо казати, да у садашњем свјетском животу има често врло згодних побуда, које уепјешно навлаче човјека на гријех. Узмимо за примјер тај обичај, по коме сваки треба да је лијепо п по укусу одјевен; да ли су у стању свп или бар већина људи дати удовољства таком обичају? Покушаш ли пак да војујеш против њега, то ће те млоги срамотити, презирати, клоинти се тебе, не примати те у друштво, птд. Тако псто није оправдано оно мишљење, по коме човјеку, који је од племићског рода, не доликује да насушни хљеб задобнја каквим занатом; па ако и нпсу његова предузећа са свим чиста, опет гледају на њ' са одобравањем; ако се опет на поштен начин труч,ом и знојем, својим рукама и справама буде прнбављао себи кору хљеба, њега тада не ће да