Bosansko-Hercegovački Istočnik

Св. 11 и 12

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Стр. 441

јатељску руку, којој диктоваше прости оггриорни разум човјечији, права истинита свјетлост христове науке обасја православну цркву и ако сваки догмат и установа њена не би прије усвојен, него што се ороси крвљу мученика. Мсђу унутрашње рушиоце мира н јединства црквеног спадају јеретици, иротивни погатовању св. икона, сигурно с тога, што — ослањајући се погрешно на синајску заповјед: „м готкорн кк-6 ку/ннр.1, нн ксак.н-ш подок(а " . . . не знадијаху, да се то односи оним старим киповима и ликовима који служише оруђем и помоћним средством идолопоклонству и разним нороцима. Па и сама ријеч исте заповједи „ кгак . и - ш " значи: да не постоји свако „подокк", всћ само оно, које је достојно а таквп су свети ликови, који престављају чисте одзиве унутрашње красоте, т. ј. дара Божијег оног лица, које дотични лик преставља. Првим противником св. икона појавио се византијски цар Лав Ш. Исавријанац (716-842.) Па и патријарх византијскн, Јовап Граматик, (Анније), с који.м се првоучитељ славенски Кприл-Константин препирао и умукнуо га, у толико се је противио, да је наредио побацати из свију цркава иконе, а неког евог свештеника примора, да извади очи икони, која је престављала лик светитеља, не гледајући на то, што је прије тога био ревносни поштовалац истих. Сљедоваше трагу оца и син Лава Ш. Константин Копроним, али благочестива жена његова Јерина сазове II. Никејски сабор, којн нрокуне противнике св. икона и тим се неко вријеме мир црквени поврати, но тај мир тек онда ухвати дубоког корјена н јаког основа. када царица Теодора на сабору Цариградском (842.) утврди поштоване св. икона и баци анатему на све противнике њихове. Успомене ради и сјећања побједе црквене над њеннм неиријатељима, иравославна црква у Русији сваке године прве неђеље велпког поста „неђеље православља" наглагаује анатему како на противнике св. вјере, тако и на све оне, који не чувају и не држе св. предања и установе цркве. Интересујући се овим значајнпм иеториј-

ским догађајем, с нестрпљењем сам очекивао тај свечани дан, да очевидац будем у каквој се форми то практикује. Тек што се 10. марта отргох из крила морфеја и случајно погледам кроз прозор, — внђех ђе гомилама врвл>аше побожног народа руског, почињући од маленог дјетенца, којег матп при грудима носагае, иа до сиједог изнемоглог старца — у пространи „исакијевски сабор" на службу Божју. Опремим се брже боље, те право у сабор, кад имам шта виђети : игла не би на земљу пала од масе народа, којн бјеше прекрилио читаву цркву. Службу Божју одслужише впше епископа у припомоћ многобројног свештенства, иза чега сљедовагае свечано наглашење анатеме. На сред цркве појавигае се три мнтрополита, међу којпма дивота бијаше ногледати 93 годишњег првјенствујућег сиједог Исидора, уз припомоћ трију архијепископа, 5 епископа, внше архимапдрита и небројеног свештенства. Протођакон, поиевши се на узвигаено мјесто на сред цркве, јаким тоном прочита символ вјере, за тим преброји сва лажна учења, посл>едовачи којп се одлучују од цркве с ријечима „дл Буд^т^ н.< н^-к лнлммд", заштитницима вјере пожелио се јо „вјечни спомен." Ето тако н у наше дане продужило се је бацање старе анатеме, која служи као онај печат који чинп преграду између неправославних и друштва вјерннх синова црквених н то дотле, док се и оии не покају и у крило њено поврате. Тада ће се царство славе састојатн све из самих вјерних чланова цркве, молитва и побожно размишљање престављаће фокус, свега живота, на лазурном чистом небесном своду зачуће се анђелски хор, који прославља Творца, а ми смртни подједнако осјетићемо да — нек ми буде дозвољено изразитн се ријечима великог генија. „Сам Отац посред буре, која омрачава овај свнјет управља десницом својом и муњом и громом од чијег се покрета тресе сва земл.а, разбјежавају се звјерови и срца свију смртних ужасом се обузимљу." Лазар Т. Перовић Херцеговац, студент д. академије.