Bosansko-Hercegovački Istočnik

Отр. 488

Б.-Х. ИСТОЧНИК

наетира Грабовца, доцније наетојатељ манаетира св. Тројице у Тавни (тузланска епархија у Босни), наименоват је за питомачког настојатеља и ирнвремено постављен у срп. прав. богословском заводу у Рељеву. Распис награде на књигу о степенима сродства. Архијерејски сабор у Биограду под 17. септ. о. г. број 55 расписао је овај стечај : „За потребу архијереја и свештенства потребно је да ее изради што потпунија и што прегледнија књига о степенима сродсшва. С тога је архијерејеки сабор одлучио: да се из новца црквеног фонда награди са 000 дикара писац, који у року од године дана нзради најбоље дело о овоме, с тим, да израђено дело остапе својина његова. На основу ове одлуке позивају с.е она лица, која се овог поела подухвате, да своје спнсе поднесу пресједнику саборском на оцјену. Додијељен. Поглавица земаљске владе додијелио је учитеља трговачке школе у Травнику Божидара Никашиновића срнско-православном богословеком заводу у Рељеву на службовање, оста вивши га у његовом досадашњем чину н својсгву. Војнички капелан за бос-херцег. чете. Војнички наредбенп лист у Бечу објављује, да је дојакошњи ц. и кр. војнички капелан за босан.херецг. чете г. Гаврнло Змијановпћ добио жељенн отпуст из војске, а мјесто њега да је за војничког капелана наименован свештеник Тодор ЈунгиЛ дојакошњи правосл. духовник при централној казнионици у Зеници. Бивши капелан Змијановић служио је од 1883. у Сарајеву, а л.етос је отишто с подужим допустом п ставно се патријарху Бранковпћу у Срем. Карловцима на расположење. У низу тијех година он је својим марљнвим настојањем у служби, својим љубазнии опхођењем н правим свештеничким врлинама стекао признање и одликовање својнх старијих, а опште симпатнје у војсци н грађанству. Уз то је из својих скромиих средстава помагао многу сиротпњу у Сарајеву. У елужби је получио одликовање Бзеговог Величанства: златан крст за заслугу с круном, а од митрополита Николајевића, односно патријахра Анђелића црвен појас. Саборски одбор у Срем. Карловцима изабрао је г. Змијановића за надзорника свијех срп. правосл. црквено народних добара, а патријарх Бранковнћ му је повјерио управу манастира Крушедола и на Митров-дан га произвео у чин придворног протосинђела. „е. л."

Здравица при ручку, приликогл осве-ћења Лепеничке цркве 28. септембра 189!. год. Говорио потписани. „Високопошшована гоеподо и иремила браИо Срби! Заиста на свијету ништа тако чаробно не пријања за душу човјечију као радост н усхићење, ту се искушењем прекаљена душа подмлађује, те нае у најхармоничнијим насладама подсјећа на дивну садашњост, која је иекључиво Србину васкресла иза мукотрпне п})ошлости; јер: ријетко ће се наћи у свијету народа, који би толико могао да поднесе као народ Срнски. Колнко ли је већ годпна прошло од оно доба, када је пала јака, еамостална н велика држава српска; колпко ли већ година живн народ српски расцијепкан и раздијељен по разнпм политичким управама; на колико је невоља препатио са разних страна, и опет еве то није могло да му угуши у ерцу евето осјећање: будну свијест о вјери и народности његовој. Исгорија, та зла г гна књпга, која је мученичком крвл.у наших славних предака написана п натопљена, казује пам славну прошлост Србинову. Сриски народ имао је у животу евоме разних тренутака, падао је п дизао ее, гледао јс гђе му сс сунце рађа и опет тоне, бпо је господар већим народима, а посље је морао опет да сноси пго и служи н оиима, које некад ни гледати хтјео није; завпјао се у свилу и кадифу и дочекао је да је ликом опасан; пиоје злаћавим пехарима руменога вина, па дочекао је да му је жедном н вода бнла мутно-крвава. — Брод његовог државног живота пловпо је мирно по морској пучини а дочекао је да еу му тешка бура и бијесни вали тај брод разбили, да је на остацима раздробљеног брода једва пзнио живу главу. — Починио је величанетвена дјела; био је великодушан према противницнма својим, па је дочекао да му они раде о глави, којима је он само добра чинио- ГГун племенитих намјера, пун лијепих тежња, пун једрих мисли дожнвио је, да га се туђа себичност својом леденом руком већ била и дотакла. Па ипак нпје га нестало. Још је жив п еваким даном, поред великих тешкоћа живот му ее шири п грана, истина непрнмјетно али ипак јача, и ако лагано али напредује ! Г1)е је у г зрок тој појавп? Кад је око њега све попадало, Кад је видио само рушевпне, кад је пливао у својој рођеној крви, кад се спотицао