Bosansko-Hercegovački Istočnik

Стр. 8

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Св. 1

изгледало им је да боме варварско, па и наша имена. А збиља и српски свештеници неимајући списка или прегледа свпју српских имена, то при крштењу лакше су се служили готовим светитељским именима у „Мјесловцу". А миоги од српских свештеника били су ђаци код грчких владика и свештеника, па су то од њих и примили и томе се прилагодили. А да је збиља то давање грчких и других туђинских имена (јеврјејских и латинских) дошло нама са Истока и највише натурено од грчких владика, ето нам доказа у Старој Србији, гђе је ближе Грцима и више на Исток, тамо је много горе, но код нас. Тамо су непрестано имена: Харитон, Јеротеј, Рафајил и т. д., каквих је код нас имена са свим ријетко чути. А да су ирије 100 година (дакле прије грчких владика) давана српској дјеци само српска имена, то се најбоље из српске исторпје видити и дознати може, али ево и још примјера као доказа за то: У старим „читуљама" (списак умрлих једне породице) видимо све српска имена, а у новијим читуљама већ су српска имена измјешана са туђинским т. ј. српска су имена уређала, а у најновијим читуљама са свим преовлађују туђинска имена, То видимо још и по презименима породица. Данас су Јовановићи, Петровићи, Ристићи и т. д. А прије су од српских имена постајала и српска презимена. У парохији мога оца и сада се налази старнх фамилија са лијеппм и милозвучнпм српским презименима, као : Вукмировићи, Гостимировићи, Драгомировићи, Дејановићи, Рељићи и т. д. Такових имена сада нема тамо, него су се још задржала само презимена. Ово све наведох да само речем да су са Истока Грци донијели нам грчка (а за тим су дошла и друга) имена, те тако је створена могућност имен-дана. А то наведох за то, да докажем да кад би код пас била само сртка имена, то онда неби могло биши имен-дана , јер српско име нема свога имен-дана у календару. Сјетимо се само оне приче, како је био један Србин Живко у пријатељству са неким Швабом својим комшијом, те кад би год оном Шваби био имен-дан, то би он позвао на част свога комшију Живка.

А једном упита Швабо, кад ће он код њега т. ј. Живка доћи? Живко му одговори: „ма дођи о светом Живку. и Швабо је од тада сваки дан загледао и надвиривао се над календар, али светог Живка никад. И тако је остала она ријеч: „о светом Живку и , јер сада кад неко немисли нешто испунити, или платити, то обично са иронијом рече: П плати%у о светаом Живку : а то значи о светом никада. Живко дакле није могао имати имен-дана, јер нема светог Живка, а то ће рећи: сваки Србин са правим српским именом неможе имати имен-дан. Из овога се види и следује да је са свим лако остранити и избацити тај туђ обичај из српског народа. А остранити га могу из српске куће они, који су у праву давати дјеци имена, илп управ, који су у праву одбацити и непримити предложено им и несрпско име — а то су српски свештеници. За то, браћо српски свештсници, на вама је да ово чините. На вама је и до вас стоји да на овај лаки начин српском пмену корпстите. Ви кршћавате српску дј.ецу, ви им дајете имена; за то ви им од данас и дајите само српска имена. Јер кад му дате име Вељко, Бранко, или Радован, то заиста нпти хоће, нити може да хоће славпти имен дан. (Јер чули сте причу о Живку. 1 ) Наши су стари надјевали српска имена селима, градовима, ријекама и планинама, а ми њихови синови и потомци престали смо и својој српској дјецп давати српска нмена. Све се хвалимо да се за српско име боримо, а овамо нам се по имену и незна да ли смо Срби. Научељаци испитују и истражују по именима мјеста, који је народ у којој земљи живио, а по нашим сада именима неби се могло закључити шта смо ми. За то оне, који су по незнању почели падати у ту заблуду и уводити код нас ту новост, Ј ) Примјећујем да би требало, и да би добро било да се на једном дисту оштампа преглед свију српских имена, по азбучном реду, те да се тај лист изложи у цркви тамо, гђе је крстионица, и тако би при крштењу: свештеник, кум и породица дјетета, које се крштава, могли увијек загледати и пред очима имати преглед свију српски именз. Писац.