Bosansko-Hercegovački Istočnik

Стр. 7

Један прима и почиње славити имен-дан за то, што то В1еди код других, па незнајући и непитајући, а и неразмишљајући: ваља ли то, и је ли то српеки или није — он то чини по угледању на друге, (да боме на несрбе). (По неки Срби чиновници славе имен-дан, а неславе крсног имена. Жалосно!) Други прима и слави имен-дан тако, што тог дана дођу му пријатељи (претпостављени или потчињени, или пак равни другови) да честитају, па њему буде мрско вратити их, особито претпостављене, и рећи им да он као Србин неслави имен-дан, него се прићути и прими честитке, те тако мало по мало у обичаји, па тако и даље остане. Трећи видећи да имен-дан славе већином „господа" (али друге народиости), на за то још мисли да је слављењо имен-дана само код изображених људи, те с тога п он да би изгледао у очима свијета изображен човјек, слави имен-дан. Ето тако. А можда има и још узрока усљед којих се увлачи тај туђ обичај. Најпосле, можда неко баш и хотимично ради и натура ту новотариј у, слављење имен-дана само да се тиме као клин клином сриски обичај крсног имена као обиљежје српске народности изгуби и напусти. Но ма какви узроци били усљед којих се то.увлачи и прима; то сви који то примају п незнају да је то код других народа на пр. Пијем&ца усвојено у мјесто напшх крсних имена т. ј. они немају крсних имена, па су ту празнину осјетили и са држањем имен-дана попунилп. А л.ожда су они т. ј. други народи, који држе имсп-дане, видилн у Срба крсна имена, па им се то као лијепо и добро допало, те они почели нешто налик на наша крсна имена код себе уводити, па у мјесто наших крсних имена испали и постали код њих имен-дани. Можда су са српског језика погрешно превели ријеч крсно име, мислсћи да то значи крштено име т. ј. превели ријеч не по значењу већ по њеном корену, буквално, те од крсно име дошло крштено име, а од крштено име постао имен-дан. Ето тп готов ,,]^атеп8-(:а§'". Ето тако су велим они можда наш лијепи српски народни обнчај, који је п нашом црквом

усвојен п освештан, погрјешно примили и на имен-дан изопачили. А сада, по неки наши Срби, који мајмунски све што је туђе без икаквог размишљања примају — узимају и тај изопачени обичај себи, а и незнају да га већ код себе у оригиналу имају. То је баш тако, као кад би један Србин са њемачког језика преводио неко дјело, а и незнајући да је оно најпре у оригиналу на српском језику написано и изашло, но које је неки Нземац на свој сезик (само рђаво и погрешно) превео. И сада то дједо један Србин велим, са погрешног превода преводи, а и незна као што рекох, да га на српском језику има у оригиналу правилна. Ова новост, овај обпчај држање имен-дана дошао је нама скоро и то са запада. Но да би се ова западна новотарија код иас могла укоријенити, за то је претходно, а можда нехотично (т. ј. не у тој намјери) Исток посијо сјеме, из кога је сјемена изникло стабло, на коме је се стаблу та новотарија лако могла накаламити, примити и омладити. А ево како: У старија српска времена Срби су имали само своја српска имена, као : Милутин, Милован, Драгутин, Љубомир, Владимир и т. д. Српски свештеници нијесу за друга имена ни знали, па друкчије нијесу ни давали. А ако су и знали, то су им туђа имена као неприродна чинила се, и за српеко уво неприкладно звучала. Ади доцније (ио пропасти српске патрнјаршије) нагрнуше са истока грчке владике и грчки свештеници, те почеше давати имена, која су њима позната н на која су онн да боме од увијек навикли — дакле своја грчка имена. Од тада се тек и почеше чешће чути имена: Прокопије, Антоннје, Петар, Стефан, Сппрндон, Пелагија, Софија, и т. д. Од грчких владика п свештеника мало по мало уведе се нешто милом, а нешто еилом, те и српски свештенпци такова имена почеше српској дјеци давати, а и незнајућ какве ће у будућности од тога зле последице бити. Грчке су владике да боме препоручивале, нуткале и управ натурале српским свсштеницима да по „Мјесјацосдову" да.ју дјеци имена, јер су то, веле, светитељска имена, а ова наша, срлска, то су нехришћанска, „јазическа" и варварска, јер Грци говораху : „Ео није Јвлин^ тај је варварим ", а тако и све што није јелинско (грчко)