Bosansko-Hercegovački Istočnik

(Јтр. 24

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Ов. 1

Још није трнов вјенац Са чела снимио, А колко ј' оштрих копља У груди примио? Више нег' богочовјек Више нег' Христос сам. И још издахно није И још је жив . . . Та мора да је див!" * Лети вријеме као на крилима — и пролазе године редом, па св'едоче, да никакво зло за увјек остати не може, јер: иза мутног и кишовитог добл, свагда мора доћи благо и чисто вријеме, — жарким зрацима топлога сунца укратпено. И ми смртни људи, само се кроз сан опомињемо оних мутних изчезлих дана, али их ипак посве не заборављамо! Па у колико се више прошлога зла сјећамо, у толико нам бива милије садање добро, те појимамо разлику између та два вјерна пратиоца људског живота. Хвалимо Бога онда, кад какво велико зло сретно претуримо преко главо, а хвалимо га и онда, кад добро, које нам је дао, смијемо и можемо уживатп! . . . И нек је слављен и хваљен тај вјечни Бог, који са судбнном како појединаца, тако и цјелине народа, праведно располаже И прође бујно доба у неповрат ; престадоше силна крвопролића; не чују се бојне трубе гласи, нпт' рањеног јунака уздаси. Настадоше мирна времена у ццјелој Јевропи, а у поносној нам оцаџбини Боспи престадоше неправедна насиља и зулуми — те нам је дозвољено да можемо поштовати, славити и бранити наше вјерске и народне светиње! И бранити ћемо их док живимо! * * * А сад прелазим на главни факт мога писања, и обраћам па^њу штованих чатаоца најскоратттњијем времену, у ком је на рушевинама и згаришту старе цркве, вољом, трудом и пожртвовањем народа, као и материјалном помоћи високе земаљске владе за Босну и Херцеговину, озидана ова нова црква у селу Лепеницн. 14. јула 1890. постављен је темељ, а млади и дични прњаворски свештеник г. Лука Ј. Опачић, — са благословом Њег. високопреосвештенства г. Георгија, — свечано је — у присуству многог народа — тај темељ новој црквп освештао. Милина је сваког обузела гледајући тог младог

духовног пастира, како достојанствено освећује оно мјесто, које тако и кобних а и сретних успомена имаде, а на коме ће се скоро опет заблистати крст часни! Онај сав тесанп камен, употрпјебљен је од старе цркве, те је и то доста допринијело, да је црква брзо озидана, а мање коштала. Дакле након непуне године и по дана, помоћи Божијом, доврши се свето дјело на понос и дику онима, који се највећма заузимаше и трудише, да овако рано процвјета овај Богом благословљени стуб религије . . . Не могу пропустити ову дану ми нрилику, а да не ставим на видно мјесто имена онијех многозаслужних трудбеника, који су од своје стране све и сва учинили, да се „свето дјело" концу приведе. И ако сам у мојој „наздравици" рекао толико, да се знају имена оних двају штовања Д0СТ0ЈНИХ мужева. опет ми се чини, да би то не јасно и врло кратко било, ако пеби и овдје ма и само неколиким иотезима оцртао — у сваком погледу — то њихово племенито пожртвовање. И, ево ме: У заузимању око грађења ове нове цркве, прво мјесто прппада поглавитом госп Томиславу Ферљану, котарском управитељу у Прњавору. Мало је људи, који би били у стању са овако истрајним одушевљењем — а са својпм великим трудом — радити као госп. Ферљан. Оптерећсни својим силним и тешким свако-дневним дужностима, узео је и ту свету задаћу и бригу на себе, да морално и материјално. потиомогне вриједне Лепеничане у њиховом подузећу. И помогао је ! Учинио је више, него што би се могло и очекивати. Хвала му! У друштву са госп. Ферљаном, био је свагда наш обљубљени и поштовани свештеник г. Лука Ј. Опачић. Кад се је градила црква у селу Мравицн, видисмо овог узор свештеника, гђе са иуним маром и жаром труди се, да покаже, шта вриједан духовнн пастир учинити може — и показао је; на радост мравичанима, а себи на част. Па и сада, — приликом овом — не пожали труда, већ се заузе, да што успије боље, свети посао око грађења лепеничке цркве — и успио је! Бзегови парохијани вољеше га и срцем и душом и прије, али сада га још већма штују и љубе. Признају његов труд. Достојни иарохијани, обожавају достојна свештеника, јер је то човјек,