Bosansko-Hercegovački Istočnik

Св. 1

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Стр. 27

Љубећ' дјело омладине своје; Па гледају радосним погледом Гђе с' играју сриске игре редом : „Ђурђевљанка" а и „Нишевљанке", „Омладинке" а и „Сријемљанке", „Устај дико" . . . „Немањино коло", „Дјевојачко", „Пркос", „Краљев Оро", „Заплет" „Зајам" а и „Србијанке" И остале по избор игранке! Коловођа коло разиграо, Све играче не би л' надиграо; Колом десно и лијево креће, Та младост се уморити неће! . . Још када би данак дуљи био, Играче нам неби уморио, Ал' се данак своме крају спрема Јоште мало, па ће да га нема. Ој весеље, радовање слатко! Зар си тако омладини кратко?! И дође вријеме, да се помпшља на раста нак. Злаћено сунашце, које је цјео дан онако красно свијетлило, мораде се спремати отпочпнку своме. Дан, који је сваком присутном остао најљепша усиомена из зкивота, примакао се је крају своме ! Ах, колика је грдна разлика између 8. августа 1875. и 29. септембра 1891..? Први датум бујаше дан: пун горке невоље и чемерног јада, а други бнјаше дан: славе и величине! Боже ! На овоме свијету, ништа није вјекотрајно, само Твоја — Господња — моћ је вјечна и без краја; па учини и помози, да измученом роду нашем иза лијепе садашњости, сијне још срећнија и љепша будућност!!! . . И тај мили дан „славеи величине" мораде да прође. Вече се је већ примакло било, алп пјесме се још једнако разлијегаху. А весела омладина као да би рећи хтјела: Да још једно коло одиграмо, Да још једну српску отпјевамо (Јнда збогом, да се растанемо, Опет скоро да се састанемо!" Као што је цијелог дана, весеље текло као голема ријека, тако је и те никад не заборављене вечери било на Лепеници. Весеље те вечери било је искључиво ради тога, што је Високопреосвештени г. Николајевић опет туј ковнаковао, са намјером да сутра-дан — у понедјељак — отпутује у Прњавор. Више нрњаворских грађана, у друштву еа вриједним чиновницима: г. Т. Ферљаном и г. Илијом Прашталом остадоше такођер

на конаку у Лепенпци. Туј се је забављало и пјевало до миле воље. За вечером бијаше госп. Митрополит врло љубазан према заосталим гостима. Присутнима бијаше пак срце милинама занијето слушајући н гледајући врлог и узор Архипастира. По вечери један сат сједио је г. Митрополит у друштву, а за тим је отишао на починак . . . Од свега је ипак санак најслађи, па и друштво — у коме је имала част п моја маленкост бити — дође до увјерења, да је доба одмарању. — Но пошто на Лепеници не бијаше зиданих кућа, нити богатих хотела, то се умједосмо задовољити и једном скромном, мадом бујадп покривеном—кућицом. „Црна је земљица најбоља постеља, па још кад се по њој простре чистог мирисавог сијена," рече наш добричина г. Илнја Праштало, улазећи први у опредијељени стан. И заиста, можда не би слађе спавали ни на свили нити на кадифи, као те ноћи на црној земљи и мирисавом сијену. Та весело ерце кудељу иреде! Наш омиљени шаљивчина г. Праштало, са евојим сатиричким досјеткама и анекдотама, веома нас је свију у тој мадој шкекарици на грохотни смијех натјерао. Та збиља у његовом другатву не може човјеку пикад бити дуго вријеме, јер он вазда на.ђе начина да засмије и расположи друштво своје; па још кад одријеши врећу шаљивих причица, ту би се — што но ријеч морао п мртав насмијати! Хвала му! .... .V. У понедјељак, — 30. септ. — а у сата по подне, слаткозвучна звона на високом и бијелом торњу нове красне срнске прњаворске цркве, — уз грмљавину прангија — огласише православном житељству прњаворском, да долази велики добротвои рода, а многозаслужни Архијереј Нпколајевић Г. Митрополит из Лепенице дошао је у многобројној пратњи у Прњавор, а усклици : „живио!" заорише се из стотпне грла, када је својим кратким а јасним говором високог госта на улазу у • црквену порту — поздрвио г. Л. В. Трифковић, цредсједник српске општине. Код средњих врата црквених, етојао је г. Архимандрит Мелентије Оиачић, обучен у одежде а св. јеванђеље држећи. Милина је било гледати, кад се поздрављаш© г. Митрополит и ј г. Архимандрит. .