Bosansko-Hercegovački Istočnik

Св. 2

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Стр. 81

и- за род, што и би. Па и сами Турци из Зенице и околине говораху: „За Бога људи, што не идете у Биљешево на збор — на дову, да нам Бог кпше даде ?" — И веле увијек би се у вријеме суше по киши кући враћали и године би рађале. —

За сада оволико имадох примјетити на твој чланак о Зеници — о школи и цркви, а други ћу пут о тој ствари опширно писати. У Биограду , мјесеца јануара 1892. Душан С. Поповић. богослов II. год.

Нераспечаћено писмо.

Познавао сам једног младића пз једне врло добре породице. По несрећи он је рано ступио на хрђав пут и почео је тонути у свемогућим гријеховима; напошљетку се застиди од сво^их поетупава и умакне из своје куће. За дуго времена јадни његови родитаљи нису знали шта је с њим, али најиошље допре до њих глас да им је син отпутовао у неку далеку земљу. Добивши о томе истшшту вијест, отац му напише слиједеће писмо : „ЈБубазни сине! Ти си разбио срце твоје јадне мајке; врати се кући, ми ћемо ти опростпти сво зло, које си нам починио. Од мог пријатеља добпћеш путни трошак; дођи, ми ћемо те радо примити у своја наручја. Твој љубећн те отац." Ово прпјатно днрљиво пиемо дошло је по атреси, алн га младић није раепечатио. Он је познавао руку свог оца и поботао се прочитати писмо, плашећи се једких прекора. које је он замншљао у писму. Пролазио је дан за даном а писмо је тако остало нераспечаћено. Међу тим младић је продужавао владати се раекалашно и у овом новом мјесту живљења, но напосљетку остане без трошка; јако се разболи и стани се у варошкој болници. Осјетивши да му се приближује смрт, он замоли љекарског помоћника да му дода очево писмо из његове кутије. У писму нађе он оно, чему се није надао : опроштгј свих погрјешака, отворена наручја и родитељску љубав; али ( ах! већ је било доцкан, — он је умирао и кроз неколико времена насвагда је заклопио своје очи. Ви ћете запитати : је ли могуће да је тај човјек могао бити тако безуман? како је могао Да не распечати писмо? бар да је прочитао његову садржину! — Да, одговорићу вам ја, макар да је младићу савјест и шапутала да пије могао очекивати ничег доброг од свога оца, али опет он је требао да се упозна бар с тим: шта

то значи бити отац; савјест му није шанула то, макар да га је корила за то, што је тако тешко згријешио против оца, али он није помислио о очинској њежности, о дугим страдањима својих родитеља, који су га ^еднако волили, — он није распечатио родитељско писмо и усљед тога изгубио је све. Пријатељи моји! И код вас се такође налази нераспечаћено нисмо, — то је писмо Божије које се садржи у светпм књигама Старог и Новог Завјета. Можда се многи од вас исто тако понашају са божанственим писмом као онај младић са писмом свог оца; он га није распечатио, нпје га прочитао, није помислио о њему и није учинпо онако како га је молио његов отац, а међу тим да га је прочитао он би на сваки начин поступио по жељн свог оца. Али многи, ах! и не загледе у књигу божанственог писања; многи су увјерени да ће наћи у њему само осуду за себе н чак мисле да друго ништа и наћи не могу у светом Писму; њима се чини да ће наићи само на препоне, које ће им стати на пут, који су они изабрали и да више ништа за њих ни доброг ни пријатног у њему нема. То је књига Оног, Кога они доста пута врпјеђају и незамишљајући да је Тај препун л^убави према њима, да се Он брине о њима и да се г Нзежношћу обраћа к њима. Наш је младић знао да јс оно писмо било од његовог оца, за то га. он нпје ни распечатио, а међу тпм свачије би друго писмо распечатио. Тако поступају многи од вас; ви знате да је то Слово Божје и баш из тог узрока не читате га и немислећи да се у том слову садрже изрази љубавп и милосрђа прсма вама; ви ћете , отворити и прочитати све остало — новине, причу, сваку ситницу, али само не Слово Божје. Погледајте колико се због тога може пзгубити : у писму нашег младића налазио ее опроштај за сва по3