Bosansko-Hercegovački Istočnik

Св. 3

Стр. 103

годна његова дјела на земљи ев. наша правоел. српека мати црква прогласи га за светитеља и установи му свој спомен ег.аке године 14. јаиуара. Краљ Владислав са пратљом нодигне св. моштн св. Саве и смјести у Маиастир Милешево у Херцеговини на видик и поклонење цијеломе Српству. Тијело св. Саве почивало је у Милешеву до 1595. год., а тада бездушни Синан-паша пренесе га на Врачар код Биограда и спалп на већу жалост и муку срнскога народа. II. госнодо ! Ово, што до сад рекох кратки су потези из живота и дјела нашега велпкога светитеља и вечерашњег слављеиика св. Саве. Ја вас овим мојим разговором прилично позабавих, али за то опет не мислим да" сам икоме био досадан. Ако ми ко и примјети да сам био дугачак, онда му одговарам да сам то урадио за то, да би смо боље и лакше појмили живот и рад св. Саве код нас. Срба, при чему опет украћујем себи свако ласкање да сам и приближно могао одговорити својој доброј жељи и великој цијељи овога мога говора. Као што смо впђели св. Саво установио је српску јерархнју, уредио српску цркву и тиме избио мијешање Рима и Цариграда у српске послове, због чега се у Србији највише и ствараше смутње и свађе,које српски народ и државу често пута и до коначне пропасти довођаху. Св. Саво по српским земљама први је почео ширити српску литературу и подизати српске школе, ради тога оне га и славе данас, као на дан његове смрти свуда на свој најсјајнији и највеличанственији начин. И док траје српске школе и Српства до тле неће нестати успомена светнтељевих у нама, па и ако је Синан-паша његово св. тијело спалио. Успомене о св. Сави у нашем народу чврсто су укорпјењене, управо за нашу душу тако срасле да су оне један дио ње постале и да ми без тога не бп могли никако живљети. И благо нама као народу док пмамо својих светитеља и великана, које треба да високо цијенимо и држимо, јер нам се тада не треба бојати да ће нас икад туЈја углађеност н сјајност са свога нрироднога

иута скренути. Ја сам сретан, што могу исповиђети и у овако свечаној прилици да се српска историја својим заслужним људпма може пред свијетом на особити начин нодичитн, јер је мало иа свијету народа, који се са Србима у томс могу изравнати ; али за то опет господо и Срби браћо, имајмо вазда на уму да се вредноћа свакога народа на свнјету мјери по његовпм заслужним људима, и што један народ впше умије уважавати и пијеннти своје заслужне мужеве, да их вазда вшпе има. Добро смо могли разумљети да је св. Саво у часу. кад је највећа опасност наступила за српску државу и народ, ионио барјак спасења и да је Божиојм помоћу побиједио. Св. Саво подизао је цркве и школе и у њима ширио српску просвјету, без које не би знали шта смо нити моглп као људи на свијету живљети, и ово нам је највећп аманет од њега, кога треба да његујемо и чувамо као зеницу свога ока; мирио је завађену браћу мећу собом и са непријатељима, и тиме нам оставио цримјер да са сваким у љубави живимо, а највише међу собом. Помагао је потребне, надгледао невољне и тјешио уцвијељене, а за све ово сам је морао патити и штеђетн. У кратко да кажем, васколики живо.т св. Саве био је посвећен Богу и народу, па за то је и добио највећу награду — славу на небу и на земљи. Нека би свемогући Бог удијелио да сваки Србин узме себи за образац живот св. Саве на земљи, како би се пристојно могли одужити Богу, цару и народу и тиме испунио аманете свога највишег светитеља и назвао се достојним његовим потомком. Амин. При крају сјетимо се још н оног нашег највишег добротвора и нраведног оца на земљи, који и славом и дјелом потпомаже нашу просјету и овакова славља наших заслужних и великих људп, те спомињући Његово име зажелимо му дуг живот и добро здравл>е, а то је Његово Величанство, наш милостпви ослобадилац цар и краљ Фрањо Јосиф I. Живио !

Свештеничка тре.звеиост. Св. апостол Павле, ппшући Тимотеју пос- Како пак, треба разумјети ову ријеч „трезланнцу, рекао је у лицу Тимотеја свему Хриш- вен", то ће нам казати св. Јован Златоусти, којп ћанству: „Подоктт-к оуко кшкоп8 кмти . . . тјк'з - тумачећи ову ријеч вели: „служитељ Божлји кш8 " — ваља да буде трезвен, т. ј. да прозире, да има