Bosansko-Hercegovački Istočnik

Стр. 128

Б.-Х- ИСТОЧНИК

Св. 3

жење строго је извршивао и по манастирски. Имањем црквеиим управљао добро и савјесно. Све своје имање покретно и непокрстно оставио је и завјештао својим унуцима — синовима покојног попа Јове. Вјечна му памјат! Томо МихаиловиБ, парох Г ашићки (градишки протопрезвитерат) након дужег боловања од сушице, преселио се у вјечност 28. децембра 1891. год. Тједо покојниково опојано ]'е од 3 свештеника и сахрањено је с ју т р а Д ан Покојник је рођен у Брувну (Хрватска) 31. марта 1852. Рукоположен је за ђакона и свештеника 30. априла и 1. марта 1878. од Митрополита Антима. Иза себе оставио је супругу са четверо нејаке дјеце у великом сиромаштву, а парохијани његови сахранили су га о свом трошку. Вјечна му памјаш! ^ Симеон Ристић парох гњионачки (дервентски протопрезвитерат) након кратког боловања преселио се у вјечност 27. фебруара о. г. у четвртак у пола дана, а у селу Гњионици. Опојан је и сахрањен у истом еелу у опште гробље 29. фебруара о. г. од тројице свештеника. На гробу држао је говор прото Васо Јунгић, и описао заслуге овог старог свештеника. Покојник је био син сиромашних родитеља тежака Ристе и Петре Ристпћа, рођен је у селу Оејећанима (котар Грачаница) 2. фебруара 1819. гдје је у ондашњој школи књигу учио. Гукоположен је за свештеника у Травнику од епископа Агатангела у Јулу мјесецу 1853. Покојник је био од својих парохијаиа врло обљубљен и поштован, они су га у свему слушали а он им је разборито предњачио у сваком погледу. Нзихове мане он је лијечио згодним приликама, учио их је увјек поможући се приповијеткама и пословицама. Макар да је био са врло мало науке, ипак је његов савјет више у народу учинио него многога који се броји међу боље говорнике. Да само нешто напоменемо, како се је он у свакој ирилици знао наћи. Био је један човјек сељак, ко]н је због своје самовоље и јогунетва проглашен као опак

и зао, те само код бегова буљукбаша добро стојао, а сељани су га се бојали. Он је у цркву долазио, али никад није хтјео свога гуња на руке обући него га је само набацио на рамена, па 1е тако заогрнут у цркви стојао. Свештеник (покојни поп Божо Поповић) хтјео га је укорити, али знајући за његову опаку чуд, није се усудио да га на ред опомене. Чувши за то покојник рече попу Божи : да му не треба много посла и да ће он натјерати јогуницу да своје хаљине пристојно обућене има кад у цркву долази. Одма прве службе дође покојник у цркву те ће он служити, а међутим наговори неког свог познаника сељака да и он дође у цркву и да исто онако непристојно заогрне свој гуњ као и онај јогуница. Па кад је било при богослужењу, а он викне на онога свога познаника (наговоренога), да је то срамота и грјех да он долази на молитву заогрнут гуњем, као да је ушао у механу •, него вели, да одмах мора љуцки гуњ обући. Овај га одмах послуша, п то учини дјејство и на онога јогуницу, те се брзо заклони међу народ, те и он евој гуњ пристојно обуче, и никад није више неуредан долазио. Хаџи Али-паша, кога су кмети и цјела Гњионица таиијска својнна, дође прије 20 год. и зовне покојнога попа Симу преда се, те му рекне : „Ја хоћу попе, да оно гробље однесеш оданде, јер је оно моја земља, а лијеп је положај, пак ћу ондје чардак градити." Покојник му одговори : „Господару ! зар ти незнаш да.ми имамо тапију на онај комад земље што гробље заузима." На то се Хаџи Али-паша зачуди и рече : „дај ми да впдим ту тапију". На што му покојни одврати : „Господару ! тапија је укопана са првим кога смо у оно гробље положиди." Овај мудри одговор застиди Хаџи Али-пашу п он прекиде говор о томе и остави гробље на миру. Покојншса особито жади сиротиња, јер н ако је био на малој парохији, те и сам сиромашан, опет није никога вратио празне руке. По врх свега опет се је бринуо за нејаку дјецу, која остану без родитеља, те је увјекимао сирочади у својој кући, које је одхрањивао до удаје, или до могућности да може себи хљеба засдужити. Дјеце своје није имао осим сина — попа Јована Ристића — сада пароха у Новом граду. Парохија покојникова по новој организацији прибијана је у еастав иарохије дугопољске. Вјечна му памјат ! В. Ј.