Bosansko-Hercegovački Istočnik

Стр. 108

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Св. 3

лешевског манастира" ; а Хусеин-паша да не бијаше брат овоГа Синана у Чајничу, но Бугарина, Синана из Софије — Софи Синан-паша. 1 ) Истина, да је Софи Синан-паша 1595. год. навалио на Милешево и поробио га, а св. тијело Немањића Саве дигао и на Врачару спалио; но није манастир порушпо. Тек је он порушен (колико се зна) год. 1735., а год. 1782. изгорјеле му ћелије. По томе не може бити истина — и ако се претпостави, да није Хусеин-паша брат Гази Синан бегов, но Софи Синан-паше, да је пљеваљска џамија сазидана милешевским плијеном, но опет бањским, те у тбме гријеше, који пишу и тврде за милешевски манастир 2 ), баш као и мој пријатељ — Ахмед ефф. Бишћо, родом Пљевљак, што ме увјерава, да су стубови, свијећњаци и друго богаство пљеваљске џамије из Милешева (Хисарџика), јер вели, да је ступац испод часне трапезе и сада на путу између Пријепоља и Хисарџака. Тај су отупац са осталијем плијеном вукди, но на једном им застаде и никуд више. Вели он, да су до двадесет и више јармова упрезали; али све бадава, }ер га никуд с мјеста ни покренути. Тада га ту оставише, те и дан данас стоји, гдје ће га путници пз Пријепоља у Хисарџик и обратно наћи на. сред пута. Тако ми Ахмед ефен. ириповиједа, али прама горњему и то пада. Из свега тога ја сам — по пад'атцима закључио, да је Гази Синан-бег био учесник у плијену „бањског манастира", гдје је донио „свијећњак", а златом — „алем" салио, те — „чудотворну икону Богоматере" православнима поклзнио, но не „камене дијелове врата" и „ступове", но од „гораисданског манастира." Пошљедно сам у заворци навео. * г ) У Њ., 16., и на почетку 17. стољећа бијаху у Боони као царски намјееници — . три Синана. „Синан-бег Херцеговац" владао три пута: 876.-879., 887., 891.—892. Отац је Хасан Назиров, утемељитеља ,, Xалаџе п.чмије" у Фочи („Глаен. зем. муз." год. 1891. стр. 105.). „Синан-бег" из Битоља, утемељитељ чајничке џамије 976.—980. „ Софи Синан-паша" био 1006. (1597.) први пут, а 1016.-1017. други пут. 11рви пут владао је „три мјесеца" само, а по „Салнами", календару мухамеданеком за Бос. и Херц. „Софи " био би из „перзијске краљевске куће Софи " ; но по госп. О. А. Кнежевићу „СагекоЧигеИ пашјевшет и Во.чш 1 Негсе^оутГ" (год. 1463.—1879.) Сењ, 1887., онје из Софије — „Средца у Бугарској, који је 1595. год. спалио ев. ти једо Немањића Саве ; а и народ га зове „потурицом", те би „Салнама" била на кривом путу. (Види горњу књигу стр. 33.—34., а и „сарај. Глас.," год. 1889., стр. 61.—62.). 2 ) Види „Шематизам срп. прав. херц. зах. митр.," год. 1889., стр. 17.—18.

У описима и напоменама херцегове задужбине код Горажда — у Сопотнпци, што изађоше у „Бос. Вили" и „ПГематизму херц. захум. митрополије," год. 1889., сиомиње се да дотична црква није првобитна грађа херцегова, но тек кашње од разореног здања материјал покупљен и садања црква сазидана, а у овогодишњем „Новом Требевићу" — календару вели се у примједби на стр. 71. : „У Горажду се прича, да је материјалом неког разореног манастира саграђена главна џамија и неке друге зграде у вароши" ! Да је манастир у Горажду (или код Горажда) бпо, то сви знамо и без народног предања, као да је ту и српско-правосд. црквена штампарија била 1529.—1531. год., гдје г. И. Руварац у својој расправи „О натпису на цркви херцега Стефана у Горажду" (Срп. краљ. академија „ГласХУћ", Београд 1889.)наводина стр. 23.—24. до данас сачуване двије књиге: „Псалтир" (1529.) и „Молитвеник" (1531.). — Но да ли је и даље од год. 1531. опстојала ту штампарија и живио старац Божидар Горажданпн и књиге штампао — не знамо сигурно. Само је изв|есно, да је на истом мјесту, гдје је и сада храм св. Ђорђа и прије био велељепан храм — манастир, што нас у томе увјерава г. Ђ. пл. Стратимировић износећи нам у цртежу „Стару основу цркве Добрунске", за коју веди: „Занимљиво је, да и стара црква на утоку Сопотнице у Дрину, 3 км. од Горажда, сдичну основу и готово једнаке дименсије показује" — (Види опширно „Гласн. зем. муз.," год. 1889. књ. Ш., стр. 291.—293.). По томе нема двојбе, као и из горе наведених описа, а да ту и прије није стајала црква манастирска; но када је разрушена? — то нам нико не забиљежи ! . . . У томе би нам можда народ помогао, када би се смједи на предање осдонити; јер без узрока, ништа не би; а гдје се трава миче, има нешто живо, те би и народ имао право, када би чајнички манастир тражио у бдизини својој Горажди; а Горажданци са својом традицијом не нађоше у вароши (Горажду) онаког материјала, као што бијаше узидан у манастир и цркву — задужбину г херцега Стефана, па макар га тражили и у „главној џамији" и најбољим старим зградама! . . . . *