Bosansko-Hercegovački Istočnik

(Јтр. 110

Ов. 3

а тлм завара и спога шуру — потурченог Соколовпћа. Тнм би ја свршно, а она би увазкеног нашег историка госп. И. Руварца у наведеној расправи била истинита, да је с порутене хер-

цегове задужбине сачуван натпис — нађен, и у садању обновљену цркву впше врата ударен. У Чајничу , почетком 1892. год. Ст. Р. Делић, Требињац.

Весједа

Драга брапо! Миле сестре! Већ јепрошло деветнајест вјекова, од како је спаситељ наш Христос, спшао с' неба; којп је на данашњи дап јао на ждребету кроз горди Јерусалим, — показујуки нам највећу понизност, према Вогу, власти и народности; готово ће синутп зора двадесетога впјека на обзорју срискога неба, од како је био дочекан Христос од много свјетине, а особито од народног подмлатка — од невине ђечице, кад је био са пјесмом, пуне хвале, пуне славе и благодарности поздрављен: „Осана сине Давидов! Нек је благословен, који долази у име Господње!" . . . Каква лп је била радост, какво ли је било усхпћење, каква лп је била веселост у Христу Онасптељу, кад је чуо таку анђелску пјесму из множпне грла невине младежи?! Заиста била је неоппсана радост и весеље. Он је јога прије тога дочека — као свезнајући, знао каква с\ г дјечпја срца. па је једном приликом и казао својим апостолима: „Пусти те малене к' мени, јср таковијех је царство Божије." Ето Спаситељ, са каквом је славом дошао, на данашњи дан у Јерусалим, којп је еа радосним срцем ишао на суерет смрти, као невино јагње на касаппицу, а све ради ираоца Адама радп нас свпју, да га помпри с' Богом и да га нозове са свима његовим иотомцпма, да нде на оно мјесто, у коме је био прије грпјеха т. ј. да позове њега и нас у рај. — Ето какпу је љубав учинпо Христос, само да нас измири, да будемо сложни; јер :

цвијети. „Иа престолу на небесима ; на ждребету на земљи, ношен си Христе Боже, примио си од анђела хвалу, а од ђеце пјесму вичући ти: благословен си који долазиш, да Адама зовеш." ;; Кондак гл. 6. „Неслога је трулеж таки, Која сваки разум трује Са изнимком — правп ие, А иначе други сваки." Па као што је Христос волио и воли народ свој и невину дјечицу, то за Бога мила браћо н сестре! за што ми не љубимо и не волимо народ свој и своју дјечицу —подмладак ? ! Кад нас тако воли и љуби Онај, који није смртан, а да за што ми то не чинимо, који смо смртни, који смо пропадљиви, који данас јесмо, а сјутра нијесмо ? ! Слатка моја браћо п сестре! Ево за што је то тако: Не ћемо нашу дјецу да васпптавамо. Оћемо до смрти да смо глупи, нијеми код језпка, елијепи код очију, глухи код ушију. Ах Боже! Какви ли су лијепи ти даровн Божији, које нам је дао Бог, те нас одликовао од другпјех створова, а ми их забацујемо у бездну таме. Не ћемо, да их још живом водом т. ј. науком залпјемо и очистимо, па да заспју још боља свијест међу нашим, као поноснта бјелица шеница међу кржљавим овсом. Ми смо се и научили викати и говоритп: „та нису нп наши старп учили, па смо ми наслиједили њих, и живимо до Божије воље. За што би још под старост тупили језик читајући нове науке?!" Ето добро! Али за пме Божије, оно бар његујмо наш мили подмладак -- нашу дјецу:. „Нек их грнје српска жеља Нск нх учи српска школа, Нека српскп синци буду Па ће вишњем Бож'јем суду Спремни много више битн,