Bosansko-Hercegovački Istočnik

Св. 9

Б.-Х. ЖСТОЧНИК

Стр, 433

Никола прије калуђерства Петар, рсфен је 5. августа 1840. у Горњем Грачацу, жупанпји личко-крбавској у Хрватској, од оца Ликоле и матере Софије. Послије претходнијех школа, у којима је вазда био у владању примјеран, а у науци одличан, свршио је богословију у Плашком, мјесту епископске резиденције горњо-карловачке, гдје је 15. децембра 1863. рукопожен за ђакона, и већ 18. децембра исте године за презвитера, од епископа Петра Јовановића, бившег зштрополита биоградског; за тијем одређен за капелана староме пароху горњо-карловачкоме Филипу Добрићу. Вјечне успомене достојни вллдика Лукијан Николајевић, познавши у њему снажан дух и бујне осјећаје за цркву, сриски народ и просвјету, позвао га је 1866. за професора у богословији и управитс ./1 .а II. гарохије у Плашком, гдје је млади професор потпуно оправдао повјерење својега архијереја и добротвора. Но, нешто жс.ва његова старог оца — свештепнка, сдружеиа са жељом народном, нешто његове нородичне ирилике, а највише жарка љубап према мјесту, у коме је роЗјен н гдј ј је прве и наЈАепше дане своје лијеио младости провео, — крене га 1866. н:; Плашкога у Грачац. Као парох у Грачацу био је веома на гласу у свој «Лици н Горњој Дадмацији, као даровпт, врнједан, рјечит, дружељубан и прикладан свештеник. Већ године 1872. изабран је од епархијске скупштине за члапа епархијске конзисторије; а 1874., еиископ Теофан Живковић, цијенећи његове врлине н заслуге за цркву н за народ, одликовао га је црвеним појасом, за тијем 21. маја 1879., да

Мандић, што већу радост учини своме вриједноме свештенику, произвео га је у Грачацу за протопрезпитера, пред очима његовога великогарода и његове многобројне пастве. У то доба пшао је веома на руку и многим босанским бјегунцима, који су по Лици тражили уточишта. Његов углед и утицај, његове везе са пријатељима и добротворима српскога народа, велико повјерење, које је уживао код своје владе, пружило је лијепу помоћ и утјеху неком дијелу овостране српске браће у данимакад је ван споје отаџбине морао тражити склонпште себи и својој нејачи. Отуда радост и одушевљење, које извире из многобројних усмених и писмених честитака о његовом рукоположењу за епи, скопа-митрополита, којима су га обасули свештеници и народ зворничко-тузланског владичанства, и други родо.пуби из овијех поноснијех крајева. У свом породичном животу претрпио је многе туге и жалости. Као млад човјек од 25 годпна, остао је удовац са троје дјеце, над којом је лебдио љубављу и бригом родитељског срца чисто стрепећи, да ће пх сваки час изгубити. Худи удес нанио му је ту горку судбу, да му је редом отео све троје дјеце, најпослије одраслу шћер од 17 година. У томе чемеру и јаду пренио је своју љубав на свог ро^еног сестрића, којега је послије очине смрти школовао па впсоким школама, п тако положио темељ данашњој његовој свјетској слави. Тај сестрић његов, то је чувени американски елехтрогехничар у Њу-Јорку Никола Тесла , син нокојног проте у Госпићу Милутина Тесле п Т>уке Мандића, којој је славнц