Bosansko-Hercegovački Istočnik

Св. 12

Б. X. ИСТОЧНИК

Стр. 585

значају службе оних, који се само за спас дупге своје, далеко од свијета, њихових. искушења и зала, имају да старају. Миели овој даје и лчтургија наша израза тиме, што на, првом мјесту у дотичној ектенији спомиње свештеника, па онда тек свештеномонаха. И ипак је свјетовно свеп1тенство потиснуто. запостављено. - Иоптљедице тога запоставл>ања нијееу никако корисне за живот наш црквени. Свјсговно свештенство види. да је потиснуто. па је с тога већим дијелом нерасположено спрам браће своје монашкога чина; монатко пак св-штенство. осјећајући се предпостављеним. горди се у души својој спрам понижене браће свјетовних евештеника. Ни једно ни друго пак није добро. При томе, тпто је још теже и в.чжвије : овијем запостављањем свјетовног свсштенства убија се углед свјетовног свештенства у очима народа, коме су свјетовни свештеници по милоети својпх епи скопа пастири и учитељи. Да једном нестане неприродности ових уодношајима између једнога и другога чина, да и најстарији свјетовни свештеник престане једном бити млађи брат и најмлађем монашком свештенику, усуђују се свјетовни свештеници, који су се сада из цијеле митрополије на нашем црквено-народном сабору нашли, ступити пред Вашу Светост и свети Архијерејски Синод у име свега свјетовног свештенства Митрополије Карловачке, са најпонизнијом молбом, да Ваша Светост и свети Архијерејски Синод најмилостивије благоизволите бити и свјетовном свештенству отац, који сву своју дјецу једнако пази и једнако држи. Ваша Светости! Свети Архијерејски Синоде! Најемјерније потписани имајући на уму ријечи Спаситељеве апостолима дате, да не траже превласти, не траже да се евјетовно свештенство претпостави монашком свештенству, већ моле једино равноправност у оним границама, у којима свјетовно евештенство са монашким свештенством конкурисати може, према томе; 1.) Да свети Архијерејски Синод најмилостивије изволи одредити, да старјешинство међу презвитерима оба чина одлучује вријеме рукоположења, дакле, да је старији онај који је прије рукоположен, без разлике да ли је он свештеник свјетовног или монашког реда : 2.) Да свети Архијерејски Синод најмилостивије мзводи одредити, да су протоирезвитери или протојереји по части у цркви једнаки про-

тосинђелима, јер се истом молитвом постављају на те етепене. етарији ц >к дл је онај, који је прији произведен, без рами • да. лије он у реду свјетовног ИЛ1Г монашк( г >г - > • иг- , чства. Пошто је пак протосинђелима дано мриел -тво пред игуманмма, то би овом одјкдГи - м и иротопресвитери или П|10Т(Ц|е|)|'ји. к:'о ј.-днак ■*!".' 1 ен са протосинђелским. до'.илм н .! к-тв > ■ 11> д игуманима. У нади да 1и- Вам1.1 ('кет...;т и свети Архијерејски Синод најпонп.ншју п оправдану ову молбу евјетовног евсшт. и. твм уиажити, и са синова евојих ев,ет /кних ек. чтс "н.-а скинути притиеак запостак. 1.СН..СТИ м мотишт. ности јесмо Ваше Светостм м светог А|>хи јерејског Синода пајпокорнији. ./ рпски Сион". Шта је карак!ер? Глаеивмги талијански политичар и књижевник др. Руђ.јеро Бонги говорио је не давно прсд ево|им бмрачима у Лучери ју. Ту је био присутан и други чувени талиј. политичар, бикшм миниетар Занардели. Занардели говорио је о „орг.шизацији странака". Бонги га је побијао, доказивајући. да су у Италији излишне толике странке са т..ликим разним именима, а да јој је од највећс потребе, да се уетроји велика патриотична, иоиггена странка и да се назове странком „карактера 14 . Занардели је бранио то начело, да сваки човјек треба да увијек једнако мисли од почетка до краја свог политичкос живота. Бонги му је одвратио, да се политичкп карактер састоји у „увјерењу и љубави", то јест, да увијек треба из увјерења љубнти оиште добро без обзира на своју личност. Карактер је, вели он, у јавним стварима неодвисно, а поштено о свему судити и све нроцјењивати, али треба увијек иризнати сваку своју погрјешку, јер је карактер: бранитл истину и не погазити је за све благо овога свијета. Није карактер каже Бонги, истицати се у једној странци само због тога, да се недопуштеним упливом и свакојаким интригама тражи лична корист или какво веће наименовање, те опште добро потчинити личном увјерењу, карактеран човјек браниће сваку странку, кад је увјерен, бранећи ову, брани опште добро т. ј. да та странка ради из увјерења на добру свога народа. Али кад се тај човјек увјери, да странка, којој је припадао, не воле народносне племените, већ личне и кориетољубиве цијељи, онда он мора из те странке иступити — али само онда, кад