Bosansko-Hercegovački Istočnik

Стр. 554

Б.-Х ИСТОЧНИК

Св. 12

ним дјелима итд. Но тема се има свагда саображавати са значајем и духом њеним, или самога празника. Пошто је дакле тема изабрата, ваља начинити крашак увод, зашим изложити сушшипу саме шеме> њу уиоредити и довести у склад са пашим животом, а иошом од шуда извесши иохуку и бесједу закључити. Бесједник се ни у ком елучају пе смије од изабране теме удаљгти ; но се непрестано мора око н.е находити. Бесједник у говору своме треба да је што краЛи. Дуго бесје^ење, а особито у цркви (гдје народ стојећи слуша и службу божију) изазове код публике негодовање, и не радо слуша и најбољег говорника. По другим пак мјестима, гдје публика сједећи слуша бесједу, као: о забавама и другим мјестима, ово може бити и мало дуже; али у цркви никакоБесједник се мора још обазирати ц на душевну развијеност и образованосш иублике, па према њој и бесједу удешаватиЈедна иста бесједа (ма била и најбоља) не може једнаког дјејсгва имати код сваке публике. С' тога је свештеник дужан да скроз проникне и завири у умну моћ и образовање своје пастве, па према томе и бесједу да удеси, ако мисли да публика од ње користн има. Даље, бесједник треба добро да бесједу на иамеш научи и тек тада је говоритиНајбоља бесједа, ако се из књиге чита' не може упливисати толико иа публику, као када се на изуст говори. Читање и пропраћење штампаних бесједа из разних књига може свештеницима умно давати само правац, кога се при састављању бесједа имају придржавати; могу се згодним мислима и изразима њиховим користити; али се читаве бесједе

или поједини одјељци из њих никако не смију узимати и само се од њих бесједа начинити. Свештеник, који баш није вичан бесједу сам саставити, или за ово не би имао времена, — може се и штампаном (туђом) послужити; али свакојако морао би бити толико увиђаван, да умије од такових изабрати ону, која би за његову публику била подесна и разумљива. Дебро би урадила браћа свештеници када би ово свагда на уму имала, па се , према томе и улрављали, ]ер би у том случају са својим бесједама доиста пастви својој користити могли. Најпризнатији наши оратори и бесједници Њ. Високопреосвештенство г. Митрополит Михајило, и блажено-упокојени владика Гаврило и пок. архимандрит Сава Јовшић видимо, да су се увијек овнх правила придржавали; па с тога смо и видјели, да су они омиљени бесједници у народу н да су бесједе њихове с' вољом и пажњом слушане и к' срцу примане. Па када су дакле они овако радили, то смо и ми, као њихова млађа братпја, дужни, да се у овоме на њих угледамо и горњнх се правила придржавамо и проповједи наше удешавамо према духу развића публике, како би она на тај начин од нашег учења — бесједништва — доиста стварне користи имала; и о овоме се можемо угледати још и на самог Спаситеља нашег, који свагда науку своју кратко, јасно и у прпчама, а све у духу развијености тадашње публике прочовједаше, да га сваки, па и најпростији човјек могаше разумјети. Зајечар , 24. новембра 1892. Милан С. Пантелијћ, евешт. зајечарски.