Bosansko-Hercegovački Istočnik

Стр. 8

II-X. ИСТОЧНИК

Св. 1 и 2

Шелииг и Хеге.Ј. иокушавали су да ! - - - Ј Ј ј хармоипшу своје погледе с учепзем Писма, 1с снједочацствима којег су ошг вшие пута : прибјегавали п главпом хегел>евском идојом мн1и,н\ш су с прва погледа оправдатн сво христијапстпо, које се нсторпјски раавнјало (на нр. Дауб 183(5). Уноредо с тпм идеалнн.м ногледп.ма у областп протестанске теолошје, иониче и развпја се други мистшсо-наравствени иравац философнје исто с цпљу, да послужи ннтериспма религије, којп се отиочео тако1)в Кантом. Познато је, да је ; Кант вјеру у биће Вожје оснпвао па захтјевпма практичког разума п обратио ; нажн.у на ону страпу, коју су рацпопалисте оставилп V сјенци, на п.ен жнвотнп однонгај к човјеку, у којем она нздаје себе као неоснорнмп факт. На таква уатражпваша, која је нзазвао Кант својпм погдедом на релншју, бнла је подесннм одговором тако-зваиа фплософија вјере. Ја коби ^1X1!)), који је уснно изнијетп пред . свима па јавност и нагнати пх да прнзнаду ту истпну: да вјера пма своју осубпгу област, која се разлпк)'је од разума и која налазн ос.нову за себе у свом собственом душевном органу, т. ј. у достуином духу осјећашу оног, штоје надирнродно п беекрајно, и да за то она, не гледајућп на то, што ие може бити доказивана пз разума, има за собом јаку достовјерност н ннчнм непоколебану врнједнест, налазећн основу у себн самој, у својој жпвотностп. 1/ај његов поглед у свом дал.ем развнћу дошао је до крајно- ! сти, донгав до правог развоја вјере, која се, по п.ему, опнре на осјећање, од сазнања, које се темељи на разуму, крајним преставнпком којег је био Шлсијермахер ! (•ј-18?>4), који је зпдао религпју само иа религпозном чувству, ван сваке завпспости од разума. ЈБегова метода <» хрпстијан- :

ско.м вЈероучењу закл.учује у сеои само тако—зване „аг11сн11 ршч", и стара се у њпма дати оипс специфично христпјанскОг садржаја — благочестивог чувства. Релпгија је, по његовом мишљељу, осјећај завнсностн од бескрајног, али ни у колнко ствар разума, ни философије. Знање овђе нема, иити треба да има мјеста, јер усиљавање познати Бога јест приравњење ЈБегово к другим предметпма мишљења. Хегељ н Шлеијермахер су двије главне тачке, даље којнх нпје могла ићн протестаитска теологија. Други је дошао к томе, с чега се и почело развијати протестантство — к мистичком иравцу, к осјећају непосредие истнне без учешћа разума; а први је крајњи завршиоц калвинова учења о Богу, као безусловном виновнику човјечпјег спасења, пред којпм во.ва носљедхвег нема нпваквог смисла. Ето тако су протестантски богослови нагпњалп за новпм почетком к давно

прошлом

к црквп апостолској, к ње-

пим наЈСтаријим снмволима и вЈероучењу стародревпе цжве, в; чему је уирав н тежила реформа », (уто])ова, ма да то инје могла успјети да лради. Избија тежд.а иризпања почетка црковности п н.еиог принципа. Такви су путевн развнћа у католнчком п протестаитском свнјету. У католнчанству Христнјанство се иреклонило пред авторитетом паппним, а у н])отестаиству пред безусловним авторптетом разума. Католпчаиство је осудпло Хрисгнјанство на безусловип застој, а иротестантство на безусловно развиће. Католичанство је изгубило везу с духом древне цркве, а протестаптство је објавило нунан расцјеи с вјероучењем п вјероонредЈ*е.1.ен.пма старо-вассл.онске цркве. Но у колико су справедљпва оба ова правца историјског развиКа Хрпстпјан-