Bosansko-Hercegovački Istočnik

Стр. 36

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Св. 1 и 2

темеља љубави, те се пуетили на вјетар низ море неваљаства, у којем се и утаиљају. Можда би когод сад запитао, па какви су то људи, ко су они, као и ђе се налазе ? Питаље је умјесно, а.чи и оДговор је врло лах: Такви су сви они надасве у данатњем времену (а има их међу нама), који, ништа мање него говоре а и дјелом показују, да човјек не требз ни да се Богу моли, дакле да нетреба никакву своме добротвору бити бар захвалан. Жалостан закључак. Одма у број овије спадају н сви они извршиоци другпје човјека недостојније наваљаштина, који ничијем не показују дјела хришћанске врлине, наиме ни Д1'еломпчно не извршују што православни закон заповиједа, не исповиједају, нит се приче. шћију, не виде сироте нити сиромахе, не оирашћају својима ближњима уврједе хотимичне нити нехотимичне, туже и вуку . своје ближње по судовима, за доказе и свједоџбе употребљују свако срество па и лажно, само да своме ближњему више зла учини. Хнљадама овакије и сличније примјера што данас владају у нашему народу може се жали Боже навести. Све х што је свето и побожно, многоме служи, као поругање, ако неки хули на Бога, вјеру и светињу псује, други ужива у томе и са неким задовољством смије се, па чак по}угљиво говори, како му Б^г неће ништа, мјесто да га као човјек укори. Сви ови и сличнп појави већ се опажају у нашем народу, те се све више и вшпе умножавају. Све нак ово предзнаци су наше неереће, који нам приуготовљавају општу нагау пропаст. Овако што пониче свагда из глава, ђе нема љубави па зато оно и неможе другијем плодом уродити него само несрећом, док оно што потјече из чисте Богом усађене љубави, никад не носи на себи знаке непобожности, него побожности а у томе сваке среће и напретка сопственог и општег. Нужно је да се још осврнемо на оне људе. којп су бољег побожног владања, па да видимо да ли су почем и они бар удионици у неваљалству оније бесавјестника, п наћи ћемо да јесу. У св. Јеванђељу стоји: Ако ти брат (друг — комшија) погријеши покарај га до три пута да се поврати, да се покаје, ако те пак нп трећи пут не послуша прикажи га цркви (општини хришћанској) т. ј. да га људи одврате од погрјешке, а ако ни цркву т. ј. људе не послуша онда нека ти буде као „Митар и Јазичник", а то значи презри га, као недостојна братске за-

једнице, кад је тако окорјео, непокоран и не човјечан; дакле, не удостојавај га човјечије частп, за то што се он сам искључује из књпге побожних — поштених људи. И заиста многл баш и побожни хриЈпћанин у томе гријеши, јер еудјелује у гријеху тијем, што онога огсорјелика удостојава свога човјечијега поздрава, јер он у истину никаквог човјечијег поштовања не заслужује, кад он не поштује онога, који је све створио п све обдржава. Као што то лијеио један сувременп велики научењак вели: „Ја не могу ни помислпти, да чонјок не може бити поштен ако Бога не поштује". Истина је да таквога треба не седам него седамдесет и седам пута као што сам Спаситељ вели опоменути, са стрампутпце да се,поврати, али ако неће еикако. опет вељу што каже Јеванђеље: сматрај га за безбожника, јер је сам то одабрао дакле, презри га, Сумње нема о томе, да ли може бити погатен човјек, који Бога не погатује; све кад би он доказпвао ријечима па и слмим дјелом, то опет истина неможе бити, него само обмана, којом такав човјек другога па и сам себе ббмањује. Ако љубави нема он апсолутно поштен бити неможе, јер нема основе за поштење, ако пак има у себи љубави, тај мора и Бога поштовати, као оца љубави, а тај тек онда и погатен може бити, јер има у себи темељ поштења, има љубави. Како само искуство тако и историја нам каже, да никад никакво хотимично зло нпје произигало од побожна појединога човјека, па нити читавије побожније народа (ја овђе искључујем вјерски фанатизам јер то није побожноет, није пород љубавп). Т>е гођ се ]е пак .појавило какво неваљало ДЈело, било то код појединца или код племена, било код цијела народа, свагда је тој несрећи предходила непобожност, код дотпчног човјека, племена или народа, које је проузроковало општу несрећу. А то је отуда, што најприје, вод таквог човјека узумре или ослаби она Богом дарована љубав, због чега одма настаје непобожност, па онда готово пол^е за евенеереће. Ојзо је факт непобитан, и потоме јасно је као сунце, да како опстанак тако и напредак човјечанства, завпси искључиво и једино из побожности, као чеда љубавп, и по томе без темељна је предпоставка, кад неко вели: треба нам просвјета па ћемо бити сретни; другикаже: треба нам политична слобода па ето среће, а