Bosansko-Hercegovački Istočnik

Св. 1 и 2

другога: борбу са страстима човјечје природе, борбу са неистином, са оцем лажи и гријеха, са ђаволом, чији се илодни рад и велики утјецај огледа у људима, и љиховом рђавом животу! Водити борбу за другога, па у тој очајној борби, нарочито у данашњем трулом добу, не тражптп своје личне већ туђе користи : одиста је борба племенита, борба узвишена, па ако смијем рећи — идеална: борба, која само из св. Јеванђеља може потећи, из пстине засијати, у љубави ослонца наћи; али за то је та борба, борба хришћанске љубави, а с тога је баш и света ! У туђе срце уеадити љубав према Богу, према блпжњему, према себи самоме: тражи се умне силе, јачине духа, неуморна труда, а по највише преизобилие благодати Божје и помоћи Духа светога. Па с тога, што је чин свештенички врло велико достојанство, по душу човјечју колико користоносно, толико по евештеника, ако сагријеши и врло опасно звање; с тога, што је свештенство тајна, Богом установљења, а према важности свештеничке службе у дјелу прпмирења пзмеђу Бога п људи: — то и св. Писмо назива свештеника великим именима у којима лежи силно значење. Тако се свештеник у св. Писму именује: „анђелом Господа сведржитеља" (Малах. 2., 7.) за то,што народу јавља његову свету вољу; (Апок. 2., 1., 8.) „ видјелом свијета" (Мат. 5., 14., 16.) за то, што примјером евојег богоугодног живота, учи народ како треба живљети по јеванђелској науци; Ћ пасширем. стада Христова" (I. Петр. б., 12.; Дјел. 3., 28.) за то, што чува вјерне од вукова, лаживпх учитеља и непријатеља људског спасења; Ћ Божјим помагачем" 1 (I. Кор. 3., 9.), „ зидаром; здања Божјег а (I. Кор. 3., 10.) Ћ и другом жениха Христа и (Јов. 3., 29.), за то, што је његова служба и установљена, да. продужи дјело спасења, Господом Христом на земљи отпочето, а у савјету Божјем при паду Адама закључено. Јест, достојанство је узвишено, част је велика, али је и труд ведик и бреме врло тешко, што се види из даљих назива у св. Писму, свештенику приданпх. Тако се даље назива: Ћ землуодјелцем, (1. Кор. 3., 8.), раденшом у винограду (Мат. 20., 1.), војником (П. Тим. 2., 3.), сшражарем (Јез. 3., 17.), па се уподобљава и волу, који врше и (I. Кор. 9., 9.).

Стр. 47

Вама је свјема позггато, с каквом је оДговорношћу, с каквим ли трудом и напорнијем радом скопчан живот једног врнједног земљодјелца, жетеоца, раденика, војника и стражара ! А, колико ли је тек одговорност већа и строжија, ако је свештеник немаран раденик у винограду Господњем, слаб земљодјелац при обрађивању њиве Божје — срца људскога, непоуздан војник, лакомислен стражар; од одговорноСти, што ју за свој немар има да поднесе земљодјелац и обичан раденик? Та свештеник одговара за своја дјела себи и својој савјести, старјешинама и повјереном народу, а овп су сви готови да га осуде, па и право је, ако за немар показан у служби и начпну ' евојег живота — осуђен буде. А какав ли тек страшан и немилоердан суд очекује од паетиреначалнпка, од Господа својег Исуса Христа, за своју немарност у дјелу служења Богу н народу — пастви својој ? ТЈа тај неминовни суд — страшно је и помислити! Јер, тешко је пасти у руке Бога живога, Бога свезнај ућега, који се не да и не може превариш и пред којим нигата нема п не може бити сакривено! (Мат. 10., 26.) Та велика одговорност свештеника за своја дјела; та велика опасност, којој се пзлаже лице свештено: и дало је повода св. Јовапу Златоусту, да рече: „Не мислим да ће много бити свештеника, који ће се спасти, него ће их мноштво погинути, (Наравуч. 3. на Дј. ап.; Долж. пр. пр. 3. стр.), јер је „ много званијех али мало избранијех и (Лук. 14., 24.) И пред величином задатка и опасношћу звап.а, пред чином свештеничкпм: узмицали су, и нијесу се лако могли склонити да га приме, ни највећа свјетила цркве — учитељи васионски. Свештенства се није примио ни Мојеије, још колнко је лакше било бити свештеником у старозавјетној цркви ? Свештенство су одклоњали од себе и задуго га се нијесу моглп примити светн: Василије Велики, св. Григорије Богослов, Григорије Неокесаријски, св. Амвроспје, блажени Августин и многи други; а св. Јован Златоустн написао је читавих шест књига, у којима је нацртао сву величину свештеничког звања, како би тијем доказао оправданост, што се устезао, да се прими тога великог образа! А шта ћемо ми ситни мрави, што се пртимо у то велико, тешко и опасно бреме, које не примаху олако на се ни велики учитељи цркве, људп света и

Б.-Х. ИСТОЧНИК