Bosansko-Hercegovački Istočnik

Св. 6

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Стр. 225

На свршетку ирилажем и ово. Начелници свјетовни, као: цареви, кнежеви, господари и т. д., имају власт издавати нове ааконе грађанске, и њима своје подчињене обвезивати, да се по њима владају; који им се уепротиве пак исправљати их и по потреби казнити их. Ако дакле овакову власт имају начелници свјетовни, ва што пак начелници црквени, као пастири и учитељи, •— као пријемници апостолски, који су у лицу апостола примили од Христа потпуну власт — не би могли имати овакове власти ? Ако је данас потребан гра^ански вакон, ради народнога владања, да људи живе, и покварене жеље покоравају уму : то је много више потребан црквени закон, ради духовнога владањз вјернијех ; да не живе по тијелу него по духу, и да науче своје страсти покоравати духу. Рећи ћеш можда: закон јеванђеоски довољан је Хритпћанима ради исправљања и руководства. А ја велим на то: тако ће рећп и поданици својијем свјетовнијем господарима: довољан нам је јеван^еоски закон за поправљање, за то шта ће нам још терет гра^анскога закона? Али ће добити опор одговор: Гра^ански закони ■нијесу противни закону јеванЈјеоском. Велим даље: јеваи^еоски вакон је опи1ти, ради тога требају посебна опре-

0 срествима религиозног (Сврш Како сва срества религиозног васпитања у основи својој морају имати прави појам о религији, која није ништа друго, него најтјешња свеза човјека с' Богом, и таки појам о позиву човјека на земљи, који треба да се састоји у прославл.ању Бога у душалса и тјелима наишм, то васпитачима ваља чешће ста-

дјељења. На пр. закон јеванђеоски заповиједа нам, да се причешћујемо тијелом и крви Христовом, али не одређује каквијем начином и када. Ради овога црквени начелници установише, да се сваки Хришћанин, барем једном у години, прије Пасхе, причешћује. Закон јеван^еоски није одредио, како се треба причешћивати, т. ј. на ште срца или при јелу. Јер у прва времена причешћиваху се једући, и то по примјеру Христове тајне вечере, гдје се ученици ЈБегови причестише тијелом и крвљу Христовом једући, при вечери. Но у доцније вријеме одредише учител.и цркве, да се не дава причешће при јестиву, већ на ште срца и на св. лнтургији. (Разумије се здравијем Хришћанима). Тако се може рећи и о св. крштењу. Закон јеванђеоски заповиједа, да се крстити треба, али не одређује којим начином и у које доба старости: у младости или у уврасту. Ради тога начелници црквени одредише и начин крштавања н вријеме, кад треба крстити кога. С тога је јасно, да је, осим божественог и гра|анског закона, потребан црквени закон. Сваки иак закон има ту снагу, да чува од гријеха, почем гријвх и није нишша друго, до ли ирестуиак закона. (Наставићо се). ^ (побожног) васпитавања. так.) в.љати дјецу у таки иоложај, у коме би се она осјећала ближе Богу, и прибављати им могућност да чине така дјела, која би управ престављала дјела која дјеца чине за Бога и на славу ГБегову. У томе врло упливном одношају приказује се једно срество, које, на жалост,