Bosansko-Hercegovački Istočnik

Св, 6

вна другв молитве, иди зна а не добро, тај при раду не треба више нпшта ни да говори осим: „Господи пол<и/1$и". — Ено опет тамо другог, усрдно таре сукненом крпом кадионицу и од времена на вријеме говори: „Дд испрдкитгА /молнтва / иоа , ако калило предтк токок«" и т. д.; тамо по неки чита: „Еогородице д-кво рад8ис/Л - ' итд.ј на другом мјесту: „ПрссвАтлА Троиц«" итд.; а све то зујање дјечије надвисује полугласно појање црквеног „тутора", који страсне недјеље обавезно мора за вријеме ове радње пјевати у цркви: „ирмосе" велике суботе. Сва се дјеца у потпуној побожности зашшају својим послом; само од времена на вријеме тутор оставља свој посао, да надгледа како ради ]едан или други „малиша", а ако је који свршио свој посао, томе чувар да је нови. Догодило ми се у дјетињству и самом не један пут да вршим ту „службу божију", па ето, кад сам одрастао, и да сачувам како ово извршују дјеца; дакле ја по своме искуству могу судити о томе, какав уплив та дјечија „служба божија" има на доцнији њихов живот. Сјећам се, како се у вријеме тијех радња код понеког дјетета наврнуле на образ сузе. Чувар — тутор, који је то примјетио, обично би запитао: „Но, шта ти је драгн?" — „Добро, стриче", одговара тај. Чувар пак појима, шта значи то „ добро и . По моме мишљењу то „добро" т. ј. добро душевио стање, означава врло приближно оно душевно расположење. које је искусио св. апостол Петар на Тавору, због чега је и рекао: „Господи, докро на/ИТ\ естк .пд'к кити!" Срество побожиог васпитања дјеце које смо препоручили, има и с друге стране врло важан практични значај.

Стр. 227 Црквене ствари (свијећњаци, кадионице, кандила, подсвијећњаци и др.) чисте се у селима обичио једаи пут, највише два пута у годипи, пред „Божић" или пред „Ваекрс", а међутим те ствари прво од непрестане употребе, друго просто од времена, брзо се прљају; а осим тога на шсоноетасу, па зидовима, на брзо се у цркви показује прах, паучина и гар, зато што се храм божији већи дио године по иуж/1 и не држи у реду и чистоћи, каква би му пристојала, а прашина код многих, који се моле, причињава туробан осјећај. Нримјера не треба тражити далеко, сваки их знаде; треба само доћи у цркву у тежатпи дан, и спазићете у рукама свештеника или ђакона кадионицу (у обичне дане употребл.ује се проста од „мједи") дотле зачађену да изгледа прије да је од гвожђа. Чак и у велике празнпке, и то још у градовима (варошима) често се може примјетити таке врств појава: пред „Емичл* Н18 (М "К" тутор или његов помоћник поставља на сриједу цркве „налоњу" и на исту полаже икону празника, уз то доноси из олтара утирач па ту и отире с ! иконе прах, ког се тако много види, да утирач на један пут постаје прљав. Све те појаве очевидно произлазе с тога, што једном чувару (тутору) није могуће чешће долазити и чистити црквене ствари, наимати пак за то н друге људе неколшсо пута у години, штетно је за цркву. Сасвим би друкчије било, кад би за ту цијељ свештеник с погледом на побожно васпитање, призивао дјецу; тада би се све у црквн чистило не једном или два пут у години, но најмање једанпут у мјесецу, усљед чега би храм божији произвађао утнсак потребног сјаја, не само у велике празнике но и у тежатне

Б.-Х. ИСТОЧНИК