Bosansko-Hercegovački Istočnik

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Стр. 4Н)

партијског гњева и рвања, који и иначе сажиже српску дјецу и раздире утробу ове наше јадне земље. Од једног зла начињено је Друго, а све ово на штету је по цркву и свету вјеру православну. Хоће ли се једном учинити крај свему овоме, и хоће лп црква српска у краљевини у истини бити тихо пристаниште за све оне, који тразке мира и спокојства, заморени људском борбом и људскпм неситим жељама; хоће ли свештенство српско у краљевини бити анђео мира и љубави и у истини носилац знамења Великога Пастира нашега Господа Исуса Христа — то све зависи од мудрости и увиђавности данашњих управљача српске цркве и њиховога родол>убља и преданости своме позиву. Иначе бојазан је, да се у наше црквене послове не умијешају свјетовни елементи, да они у цркви повраћају јединство и да брод цркве упућују у његов прави кодосијек, ако то архијереји српски зарана не учине. А од ових се тражи само то, да имају пред очима једино свој узвишени позив, и да остану до краја на висини свога подожаја, а својом мудрошћу и л>убављу прикупе око себе све свештенство, па и оне крајње елементе, који се данас наслањају на свјетовну вдаст, кад су занемарени и остављени од својих архијереја. Због тога, што је до данас друкчије рађено, може се смЈело рећи, да је аукторитет црквене власти сведен до најнижег етупња. и да је кроз редове свештеничке почео да буја коров и да у овом корову још спавају мртвим сном немара и равнодушности према светињи службе толико и толико слугу Христових, само за то. што је свештенство без надзора и дисциплине, н што је оставл>ено вихару и утицају свачијем, само не својих старјешина и поглавара. Кад пишемо ове ретке, нас језа хвата, кад бацимо поглед на другу страну нашега црквенога живота — на свету вјеру нашу, како проиада и како је нестаје у српском народу, који се као безаштитно стадо поводи за лажнпм учитељима и разним спекулантима, који су и плаћени, а којима на жалост ништа не смета у Србији у њиховом овом убитачном послу; јер је свештенство са архијерејима својим обратнло сву пажњу своју: ко ће бити изабран за чланове великог духовног суда, да ли ће свештеннци напредњаци и либерали остати у фузији и при диком избора чланова за велики духовни суд, или ће се ови приближити радикалима и с њима

компромис углавити, и т. д. Свјетска пак власт користи се овом околношћу, а није јој ни стало да она штити и брани вјеру и цркву у Србији, кад су је напустнли они, који су за ово најпозванији — свештеници и њихове старјешине. Ни о удружењу свештеничком у Србији не могу вам бог зна шта повољннје рећи; и оно је прожето истим духом, каково је само свештенство у суштпни. 20. августа ове године била је у Биограду четврта рвдовна скутатаина. На њој су раснрављана важна питања из свештеничке службе, али сва та питања препирана су у журби и недовољно, јер је дневни ред био доста простран, иа је због тога и расправа „Утицај свештенства на народно здравље" остала непрочитана, међу тим цијело пола дана свештенство је утрошило око тога: ко је пуноправни члан скупштине свештеничке и ко Ие бгааи предсједник скуиштине : либерал или радикал, или напредњак. Свештенство је на овој скупштини било подијељено у два клуба : либерали п напредњаци били су у фузији и имали су своју самосталну листу, док су радикали имали засебно евоју дисту. На овакав обрт у пословима свештеничкпм има се прииисатп једино утицају свјетовне политике, јер напредњацп, који су иначе вазда до сада бнли у питањима црквеним уз радикале, овом су приликом, прешли либералима једино по команди свога вође полнтпчког г. Милутина Гарашанина, што и они сами до душе нијесу крилп. И тако за предсједника је изгласан г. Димитрије Ц<;јехиковиИ протопрезвитер окр. пиротског, који је и прошле годнне био предсједник скупштпне, икојп је по политичком правцу лпберал. За потпредсједника је изгласан свештеник вел. крмљански Никола КруиежевиИ , који је по начелима — напредњак. Радикалп са својим кандидатпма били су у мањини. За секретаре изабрани су: Жнвота С. МиловановиЛ парох ваљевски, Димишрше К. МихаиловиЛ свештеник и секретар духовног суда жпчког, Стеван Димигаријевип, ђакои и писар духовног суда из Ниша, Тодор НрокмА свештеник забојнички, Михаило ЈаковлевиИ ђакон крагујевачки и Марко ЈелиИ свештеник скобаљеки. У расправљању свију нстављених пптања примјећивала се жучност, нетрпељнвост, често лична мржња, а нарочито ошшра иодвијеност свсштенства у питањнма, кија би ма и најмање долазила у додир са стањем данашњим у цркви.