Bosansko-Hercegovački Istočnik

Св. 16 и 11

В.-Х. ИСТОЧНИК

Стр. 449

цртама. Међу тим мора се такво мнење | признати сасвим кривим. Приповиједати ј дјеци — у опште не треба оно, хнто и одраслима; што може изгледати за пошљедње сувишним, то за прве бива често сасвим ново; у то вријеме, у колико су за пошл.едне довољне само о пттт те црте, по којима су они у стању докучити све потанкости овог или оног дјела, — у одношају према дјеци, код ограничене готовине њихових престава и појмова, такве опште црте не би ни до чега довеле. С тога је за дјецу потребна не краткоћа и стегнутост приповпјетке, већ на против, што је могуће већа очигледност и потанкост њена. — Наведенога назора о основиом предавању свешт. историје држе се особито они писци упустава вјеронауке, који усвајају концентричку систему, но код тога схваћају концентрацију у погледу свешт. историје уско и једнострано. По мнењу такових (овамо спада и г. Ширски), као да се концентричком системом захтијева, да се све приповијетке из свештене историје употребљују у свима ступњевима обуке, при чему се предавање истих на равним ступњевима мора разликовати само поступпим раширењем њихова обнма; по томе мњењу, као да се код обуке треба држати ових комбинација, да, чим је нижи ступањ обуке, тим краће и збпјеније мора бити и предавање, чим је виши ступањ, тим и предавање мора бити пространије. Но, очевидно је, да се не састоји у томе суштина концентричке системе: у тој системн нема никакве потребе, да се свака приповпјетка из свешт. историје раширује иепзоставно на све течајеве обуке. Ако се код обуко и покаже потреба, да се осврнемо на једне и исте прпповнјетке у разним течајевнма обуке. то се предавање мора у сваком течају разликовати потанкошћу: а разлика та

| између предавања у једном течају и пре| давања у другом течају може се састојати у томе, да се у једном течају обрати главна пажња на једну страну приповијетке, у другом течају — на другу страну. Премда основни облик почетнога предавања свешт. Историје мора бити акроаматички, но он ипак не искључује могућности, да се код тога може употријебити и јевристички облик. Напротив, тај облик бива сасвим умјестан код предавања свешт. Историје — увијек, кад се на основу библијских повијести треба обратити на какве год закл.учке, апстракције, општенитости, кад се из предочене библијске приповијетке треба да учини примјена на живот и т. д. У осталом јеврестички облик може се у иеколико примијенити предавању свешт. историје и код самог изучавања повијестн, — а то бива онда, кад се за оенову изучавања може узети свештеноисторичка слика. Ова, кад ју ученици пажљиво проматрају, разумије се — под непосредним упутством учптељевим, може довести ученике до тако потпуног разумијевања битнога садржаја оног дога^аја који се на њој види, да послије тога, властптом труду и комбииацијама ученнка мора учите.н врло мало додати, као н. пр.: дати имвна особама, нарисаним на слици, да каже вријеме , кад се је тај догађај могао догодитн и т. д. Ипак, не треба из вида упуштати, да у томе случају кад имамо при руци слшсу ради изучавања библијске повијести, предавање повијести у впду потпуне, консеквентне приповнјетке ипак је неопходно, као средство/да се коицентрпшу кратка посматрања ученика и да остане у њима потпун утисак. У погледу облика предавања свешт. историје, заслужује најпослије да се претресе питање: како је боље да се ивлажу библијске прпповијетке код почетне обуке,