Bosansko-Hercegovački Istočnik

Стр. 452

В.-Х. 1ТСТ0ЧТ1ИК

Св. 10 и 11

јашњења њихова. Уједно имају библијске приповијетке за учење молитава и ту важност, што се не може ни чим тако добро изазвати код ученика свијеет о потреби молитве и чистог молитвеиог расположења, као баш тима приповијеткама. А ако, на тај начин, учење молитава мора имати свету историју за природну и наЈближу основу, онда то само собом опредјељује и онај поредак, кога се треба држати у разре^ењу модитава код обуке; —- тај поредак, очевидно, мора бити исторички. Без сумње, такав поредак учења молитава, т. ј. у овези са свештеноисторичким приповиједањем, сасвнм ће одговарати и наведеном педагогичком начелу, — ту ће ученици са најстрожијом консеквенцијом прелазити од више једноставпих појмова к више сложеним и тешким, јер је познато, да су се религијозни појмови раскривали у историји строго поступно. Није могуће овдје не споменути и то, да, у колико се показује такав поредак разређења молтава најбољим у одношају према модитвама, у толико он пружа ведику угодност и у одношају према самој свешт. историји: код тога поретка не ће се учити библијске приповијетке у хаотичкој недошљедности, што би било неизбјежно код сваког другог разређења молитава, — не ће требати скакати од почетка историје одмах к свршетку, од свршетка к средини и т. д. Из реченога у опште разјашњује се и сам начин учења молитава; он мора очевидно бити јевристички. Сав консеквентни ход учења молитава може се представити овако: Учење сваке молитве може се почети са предавањем какве год свештено-историчке прииовијетхсе, која би одговарала њеном (молитвеном) садржају^ и могла бити основом њеног разјашњења само разјашњавахве молитве, на основу

дата предавање приповијетко, мора за тим бити садржајем посебне бесједе вјероучитеља с дјецом. Та бесједа мора поступно ићи за тим, да би сва разјанхњења, која се њоме добију и која се односе на садржај изучаване молитве, све више и више схваћала се, формулпрала све одре]јснпје и све приблџжније облику модитве тако, да би се при свршетку бесједе добио 1нто је могуће ближи славенски пријевод молитве и „сва тумачена молитва да проистиче из бесједе, 1^ао природна пошљедица". На тај начин, по реченому, морају ученици долазити до потпуног схваћања молитве и умнјоња изговарати је на свом језику прије, иего науче црквено-славенски текст исте. Кад је модитва протумачена, а прије него се научио славенски тех^ст, — добро је покушати да се постеххено приближи тому пријевод модитве; ту се може примјетити ученицима, да се те модххтве могу учити и на другом језхххсу, н. пр.: „црквеном", и показатн им, кахго се изговарају на славенском језику. Најпослије додази — цијело предавахве тога текста у свези п учење истога на ххзуст. Текст се мора учити прве године по ријечима вјероучител.евим, а друге године из књиге. Тај начин учења молитава мора се признати педагогичким; тим начином ученици предазе са строгом поступности од познатога к ххеиознатому, од мисли и живе представе — к ријечи. Предлагади су се и предлажу и други начини учења молитава. Тако, у многпм упутствима за вјеронауку, који су се недавно 1101'авпли, заговара се тахсав начин, по коме, премда се тумачење садржаја модитве признаје неопходним, алх1 само учен.е тохсста молххтве стављају прије ту. мачења. При томе, једни преддажу, — да се учехве молитава мора почети бесједом