Bosansko-Hercegovački Istočnik

Стр. 434

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Св. 10 и 11

(Ес-гпе) 1 ), а у Њемачкој: ПеЉтг 2 ), и у истима стадоше се раавијати стари системи незиабошке филозофије. Подијелише се филобофи иа двпје партаје: догматисте и академике. Борба И8међу 1&их била је онако исто јака, као у школама градова Атене и Рима, и није јој било краја. Заштитником картевијукове школе иостаде ВоиаН 3 ) а противник му Батегшаш 4 ). И највећи филозоф може, да имаде погрјешних мисли, и ако се њему чини,

да су сталне, основане, — истините. Погријешити је лако, пошто разум човјечији не може више пута да схвати

Ј ) ОезсагЧез, обично ЕепаШз Саг^езгаз од 31./1. 1596.—11./2. 1650. Филозоф овај сумњао је у све своје знање осим ове ставке : „ја мислим, даклен и постојим (со § - 1 <:о, ег§'0 зшп). И с тога све оно, што се чисто и биетро мисли, мора бити истинито". Међу јасне и разумљиве појмове ставља Саг4езгаз и идеју о Богу. Дјела су му међу осталим заслужнија: „Ез8а18 рћНоборШс^иез"; „МеЉШшпез с1е рг1та р1н1озор1па'''.

2 ) С. \У. Р['ехкег \ г оп ЕеИјПЈх, један пзмеђу првих научењака и филозофа свију вијекова, родпо се је 6./6. 1646. На споменику, подигнутом на једној пољани у Паппоуег-у стоји наппсано: „Сешо ЕеЉшШ". Већа дјела овога филозофа ова су: Езза1 <1е ТћеосИсее зиг 1а ћоп(:е с1е С1еи, 1а Нћег^е с!е Гћошше е1 Гогјо-Гпе с!и ша1" и „Коиуеаих еззахз зиг 1'епгеп <1етепЉишат" — Философских расправа имаде по листовима : „ Ае1:а егисНШгиш", „ЈПзсеПапеа Вегоћпеиз1а", „Јоигпа! с!е Тгеуоих" и „ Јоигпа! (1ез зауап1з".

5 ) ВопаМ (Б. Сг. А.) родио се је 2./10 1754., а умро 23./11. 1840. — Он вели: „Истина је у нама, а не ван нас, она се рађа у нама, а не долази с двора". Важно његово дјело јест: „Весћегсћез рћПозорМ^иеа зиг 1ез ргјпиегз оћје(;8 <1ез соппа188апзеб тога1ез".

4 ) Еатеппа18 (Н. Т. Коћег(: с!е) живпо је 19./6. 1782,—27./2. 1854. С почетка жестоки борац папске јерархије, а поелије издавањем „Е'ауешг"-а, органа католичких риволуцијонера, постаде великим противником исте. Год. 1834. штампа дјело: „Раго1ез с1'ип сгоуап!", које кроз кратко вријеме буде препечатано преко стотину пута и преведено у све готово европејске језике. — Кад је папа Гргур XVI. енцикликом 15./7. 1834. проклео ону књигу, Натепшиз написа другу: „Авшхез <1е Кота", гдје је по најнепријатељску вапао на римеку курију.

ни ствари људске, а камо ли божанске. —- У тражењу истине равумом падају људи више пута у заблуду мјесто, да истину прона^у, а то с тога, што је наш разум слаб. Некад још доказаним стварима придодају лажне (крнве), па кад им се чини, да су их доказали, поткријепивши их којим софнзмом или могућности, рачунају све као темељити доказ. Најпоелије имаде и такових задаћа, које се не могу доказати, већ принципијима друге које науке, и које треба претпоставити без да се по ново разлажу у вианости, о којој се расправља. На који се иачин дакле може увјернти човјек, да је погријешио, кад он сноје мишљење држи истннитнм, кад он своје криво истражнвање рачуна добрнм; хрђаво употријебивши логична правила, мнсли, да се је најбоље њима послужно? Наравно сваки човјек треба, да прије мпслн и, да доказује по своме разуму све, али резултат свога истраживања има подврћи општем суду; треба да се његово увјерење слаже убје^ењем других људи, јер иначе није добро доказао. Два исторнка, лијечника, филозофа пред публику изнашају своја једно другом противна мпшљења, бранећи и доказујући сваки истинитост свога мњења, изведеног по свима логичним правилима. Које је од двају мњења истиннто? —■ Већина гласова особа, које се у таквом предмету разумију, одлучиће у споровима, прппознаће једно мишљење правим, а друго кривим. И онако су се кроз све вијекове распознавали истинити докази од лажљпвијех. Кад би човјек држао за истинито оно, што се њему самом истинитим чини, он би упадао у највнше ла» 1 и и погрјешке.