Bosansko-Hercegovački Istočnik

Св. 10 и 11

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Стр. 457

поји у цркви, „о чему треба да се моло У вријеме ове или оне црквене службе". С тога код тумачеша црквеиога богослужења вјероучитељ „ие мора се упуштати У уставне појединости и археологичка истраживања, век символичко вначење светих предмета и обреда мора разјаснити само у толико, у колико символизам тај проистиче из састава обреда, молитава и п јесама оне службе, теоја се тумачи. Тако код тумачења литургије може се предавач ограничити само на то, да покаже најважније радове службе, који сасвпм јасно напомињу догађаје из живота Христа Спаситеља, и да се разјасне узгласн и молитве, које спадају у састав њезин. Код тумачења богослужења мора он упознати дјецу и са ннјважнијим пјесмама црквеним, од којих добро би било да дјеца науче неке и на изуст. Јектеније се морају дјеци прочитати с разјашњењем; учење јектеније на изуст не мора бити обвезно". У колико стоји богослужење у тијесној свези са свегат. Историјом, то је добро познато; цјиснеие службе и најглавније радп.е њихове посвећене су већим дијелом усиомени ових или оних најважнијих момената исторнје, нлн каквих год иосебних нсторичких догађаја. А кад стоји богослужење у таквој свези са свешт. Исторнјом, онда је очевидно, да пошњедња мо])а бити узета за основ код тумачења првога. ГГризнати се мора да је при томе најбоље средство за тумачење богослужења ученицима —- практично упознава!ће истих с њим; тај учевни предмет нма за вјероучите.ва ту важну угодност, какову не даје ни једаи другп мредмет, да се код обуке дјеце он може увијек или најмање — у врло многим случајевима, ослонити на њихово нопосредио иосматрање, које они добију код участво-

вања прп богослужењу. С тога мора се признати, да је врло важна помоћ код пзучавања богослужења — ириучавање ученика на стварно учешће, у колпко се оно може нзвестп у читању, нојању, нослуживању код обављања богослужењч. Од свију програма тога предмета, које предлажу разни писци упутстава у вјеронауци, најбољим у практпчком погледу морамо признати — нредложепн од свешт. Ат. Соколова у његовом: „урокк! Х()1СГ1/,М1. 8чеи'|л". 12. 0 употреби очигледних средстава код обуке у вјеронауци. Очигледним средствима, која се употребљују код обуке у вјеронауци, односе се: слнке свештепо-нсторпчких догађаја, географске мапе, описи предјела и свештених предмета. Од свпју овпх средстава највећи прилог код основне обуке имају свештено-исторпчке мапе. Ј потребу истих код обуке призиају сви за врло корнсну; но прн томе не прпдају нм сви једнаку важиост, каква пм заиста прнпада у том послу. Обично еавјетују, да треба код обуке употрнјебити слике или као иовод обучне бесједе са ученпцима, или као ередетво да се цчврслаи у њиховој памети оиај утпсак, кога добнју оИи нз ове или опе прпповпјетке. Такав назор о значају слика има свештенпк М. Соколов; а п г. Шпрски пма елпчан назор. Но тај назор мора се признати врло једностраннм, — он губп из впда најглавније значење, које морају иматн слигсе код почетие обуке. Нема сумње, да је највећа њихова важиост у томе, да оне, откривајући ученицнма попрнште за љпхово непосредно посматрање, пружају пм тиме прилику да стварио учаетвују у иредавању, да долазе до самосталннх закључака н комбпнацпја у погледу оних предмета, који се имају изучавати; н за-