Bosansko-Hercegovački Istočnik

Св. 10 и 11

В.-Х. ИСТОЧНИК

Како у православној цркви може бити брачна веза раскииута тек послп]е истраге и потпуне расправе брачне парнице од стране духовнијех судова, то ћемо по могућности означити ток овога цијелога посла овако : I. Брачна парница отпочиље на молбу или тужбу мужа или жене 1 ). Изузетак од овога бива, кад је брак склопљен против реда и закона. Тада владичански суд отвара парницу сам по својој службеној дужности, и ако је брачна сметња тако јака, да се не може ни архијерејским благословом уклонити, брак се због своје незаконитостн уништава 2 ). П. Тужба се предаје управо, илл преко свештеника, владпци, у чијем владичанству муж живпстално, т. ј. камо спада мјесто његове службе, или мјесто, гдје живи као члан неког овлаштеног друштва,нли мјесто његовог свагдашњег борављења Гдје живи муж, рачуна се да ту живи и жена, док постоји њихов законити брак. Гдје живи отац, рачуна се, да ту г живе и дјеца, која су јога под очинском влашћу. Гдје живи мати, ту живе и незакониша дјеца. Гдје живи господар, ту се рачунају и његове слуге. — Ако ^емужоставио своју жену и живи на странп, или се не зна гдје живи, тужбу подносп жена свештенику, у чијој је парохпји, вли владици, у чпјој епархији стално живи. За лнца, која служе у редовној војсци, у жандармерпји, илп у домобранству, вриједи духовни суд, у чијем се подручју налазп њихов гарнизон у мирно доба, све дотле, док се не премјесте уподвласност другог владичанства. Брачне парнице особа, које су вјенчане у туђој држави, расправљају се у држави, гдје су поданпцн, и то у владичанству, гдје је мјесто, у коме се рачунају да стално живе, ма да живи муж или жена § 457. казненога еакона за Боону и Херцеговнну говори : „Због нрељуба се при свем том не може никад уреда ради, него само на захтијевање увријеђенога истрага повести и казнити. Ии сам овпј увријеђени нема више нраво то захтијевати, ако је уврједу, за коју 1е дознао, изречно опростио, или од времена, када је за таку дознао, кроз шест недјела није тужбу поднио. Такођер већ изречена казан нрестаје, чим увријеђена страна изјави, да с кривом страном опет хоће живити. Ну таква изјава не укида већ изречену казну сукриваца". 2 ) Кад је брак незаконит види: ап. пр. 20.; халк. сабора прав. 6., 14., 16.; трул. саб. пр. 3., 6., 12.. 53., 54., 72., 87.; лаод. сабора правила 10., 31.; неок. сабора правила: 2., 6., 18.; Василија Бел. прав. 6., 23., 38.. 40., 42 , 48., 08., 72., 78., 79. и 87.; Тимотија александријскога правило 11. — Иснор. гра!> закона за даревину аустријску §§ 48.—69.; грађ. закона за краљевину Србију § 93.

или обоје ван граница своје државе 3 ). — Гдје је парница отпочета, ту вал.а п да се довршн, ако томе нијесу протпвни какви вриједнп и јаки разлози 4 ). Ако је брак незаконито склопл.ен, онда се уннштава тамо, гдје је склопљен. III. Парнице смијешаних бракова, т. ј. између православне и неправославне брачне стране, расправља и рјешава православна црква у својн јем судозпма на основу начела, што иште, да смијешани брак благослови православни свештсник, да дјеца из тог брака ваља да буду крштена и одгојена у православној цркви; па и онда, ако за невољу благословн брак свегатеншс иновјерни, и ако се другчије упери са крштењем и одгојењем дјеце, православна страна нодпоси молбу своју православној духовној влаети, и ова, ако има разлога да се раскине брачна веза рјешава своју страну од брака са пновјерном страном под погодбом, да не пде впше у брак еа неправославном особом 5 ). IV. Кад муж или жена преда молбу или тужбу за раскид брака, свештеник, комс је уручена тужба, увјерившп се прије, да 5рак у нстини постоји и да је законито склопљен"), сам по себи, или, ако је тужба предана владици, по налогу и упутку владичином, стара се да помнри завађени брачни пар, напомињући му ругу и срамоту, коју тијем наноси себи и својима, несрећу, која отуда постаје за њега и за његову дјецу. Ваља сва средства употребити, да се одржи брачна веза између мужа и жене, да се отклоне особе, све тајне и јавне прилике, које су изазвале раздор између мужа и жеие. Овај посао ваља да обавИ

3 ) Онамо се рачунмју особе, које уживају тако звани ексшоријалишет, т. ј. које не потпадају иод суд стране државе, у којој бораве, као па пр. послапици са својијем иородицама и цијелијем посланичкнјем особљем. 4 ) Већ по природи саме ствари, отвара се парница ондје (у оном владичанству), гдје се пријеступ догодио ; а кад се узме у обзир, да је ту обично осим тужиоца јопг и тужени, за тијем свједоци и многе друге прилике, које помажу да се докаже истина у предмету, онда је са евијем умјесна тежња црквсних судова, да се парнице рјешг.вају ондје, гдје је пријеступ извршен, и услијед тога парница отиочеаа. Кипријан енископ картдгински (ј- 258. год.) у писму 55. римском епископу Корнилију свједочи, дајетака уредба правилна, и да треба да се парница ријеши тамо, г АЈ е С У тужиоци, свједоци и кривци пријестуна. 5 ) Код § 00. грађ. зак. за краљ. Србију има ово ријешење : „Парнице брачне у смијепганим браковима, т. ј. гдје је ма која страна православне вјоре, снадају под надлежност земал>ских иравославнпх духовних судова". Таки закон иостоји и у Русији (испор. Калашникову сном. књигу стр. 7., т. 4.). 6 ) Ово вриједи највише за брак особа, које су дошле са стране, из другог краја или државе.