Bosansko-Hercegovački Istočnik

Стр. 486

В.-Х. источник

Св. 10 и 11

станом раду и занимању. такву епитију наложити, која би се састојала у дуговременој молитви. Епитимпја може бити већа или мања по мјери гријеха, узрока и околности. и по узрасту исповиједајућег се мушког и звснског, а особито по расуђењу кајања, јелит. ј. истинито или лицемјерно. Истинито кајућем се већа епитимија може се и скратити, а лицемјерно кајућем се мања продужити. И почем епитимпја није удовлетворење Богу за гријехове, као што је мало прије речено, то може свештеник псповиједајућег се одпустити и без епитимије, ако примјети да гријехови нису велики, и ако се завјерп, да ће се унапријед чувати од гријеха. в) Упуство послије исповијесши. Послије исповијеети дужан је свештеник строго чувати се шљедећег: 1) Ником да не казује, шта му се ко исповиједио ; но да чува туђу исповијест као тајну, предавши је вјечној заборавности; јер ако би се гдје открио и изустио туђу исповијест, онда најжешћој казни себе подвргава. 2) Да се неузноси над исповиједајућем за то, што зна тајне његове гријехове, јер он није постављен судијом над исповиједајућим се, но је само свједок кајања његовог и опредјељени служитељ спасења човјечнјег (I Кор. гл. 4. ст. б). К томе грјешник, који се њему иеповиједи, није њему згријешио, но Богу; и по томе не моли од њега опроштење, но од Бога, а он је само посредник, преко кога Бог дјејствује. 3) Нек има свагда на памети, да виаст свештеничка није свјетска, но духовна, у служењу а не у господовању састојећа се; па зато некје употребљује са сваком смиреномуд].еношћу и смиреношћу, к сазидању а не разорењу; п по томе нек се не горди над грјешником, но да се за њега Богу моли, да га Он обрати и на прави пут настави (Јован 18. ст. 36. Мат. 20. ст. 25, 26 и 27. II Кор. 13. ст. 10). Из довде реченог сваки увидити може, како зло и рђаво поступају они свештеници, који, имајући ма нз каквог узрока злу вољу на онога од својих парохијана, не допушта му св. причешћу приступити, или му забрањују часни крст и св. пконе у цркви цјеливати, или му недају анафору, или га лишавају другог каквог црквејјог обреда, ког сни остали бива.]у учасницч,

Такви свештеницн много гријеше; јер таквим поступком безчести се име Божје. Свете ствари предане су нама, да средством њих добпјамо благодат Божију; а у поменутом случају постају оруђем злобе и пакости. Ако би ко од парохпјана болестан био и не би могао доћи свом пароху на исповијест, а сам парох или не бп могао њему отићи, или би осуствовао, онда таквог болног може и други свештеник, који се ондје нађе, исповиједити и причестити; но дужност ће бити таквог болног, ако оздрави и не умре, ако му је свештеник какву епитимију при исповијестп одредио, испунити и свом пређашњем духовнику пријавитп се. 4. Упуство за тајну причешћа. Пред причешћем дужчн је свештеник поучити своје парохијане, да ће они под видом хљеба и вина примити у себе истинпто (суште) тијело и крв Христову; нослије да им каже, да је Христос Спаситељ ово причешће установио пред својим страдањем на пошљедној вечери са апостолима нарочито за то, да би вјерни причешћујући се тијелом и крвљу Његовом, духовно се с њиме саједпњавали, и тпм достојни постали усиновљења небесног Оца и прави члановп Христове цркве. За то нек се сјећају спаситељни Христови страдања и саме Бзегове смрти, и да му као свом Искупптељу од свега срца благодаре; по чему се причетће назива и Евхарисшијом т. ј. благодарношћу. Уз оваково упуство нек дода и то, да само они, који су се достојно спремилп за св. причешће, приуготовљавај у себи пут у живот вјечни, и да у такве сам Исус Христос улазп и у њпма живи, а на против да они, који се нијесу достојно приуготовилн, па опет светом прпчешћу приступају, на веће своје осуђење и грнјех приступају и својевољно подвргавају се Суду Божјем и казнима и временим и вјечним. Свештеник приступајући к свршавању ове велике ii страшне тајне, дужан је како сам достојно приуготовити се и с највећом побожношћу и страхом служитп, тако и парохијане своје, нрууготовљавајуће се за свето причешће, поучити, да би се и они достојно спремили и с највећом смиреношћу и побожности приступали, и да би сваки себе и савјест свој у испитао: а) Да ли се истинито покајао и каје? б) Да ли је учињени гријех — с којнм Христос не може никако у срцу таквог човјева пребнвати — од свег срца омрз-