Bosansko-Hercegovački Istočnik

Св. 12

Б,- X. ИСТОЧИИК

Стр. 5.39

молитве можемо а и дужни смо при прошењу одпуштења гријехова употребљавати. Из довде реченог види се, да смо дужни од Бога просити и душевна и тјелесна блага; но почем су душевна блага сваком човјеку кориснија н нужнија, јер по ријечима апостола Павла: имајиЛи обећање живота садашњега и онога, који иде и (I. Тим. гл. 4. ст. 8), а тјелесна блага нужна су само за овај времени живот; то смо дужни најприје просити од Бога дужевна, а послије тјелеснр блага, но ова само под тијем условом, ако су Богу угодна, и ако нама не на вријед, но на корист и прослављање његовог имена служити могу. Кад се ко о нечем приљежно Богу моли, па жељено не добије, не треба за то да осдаби духом, но добро да расуди, спада ли оно, што од Бога проси, у душевна и тјелесна блага. Ако спада у душевна и за спасење нужна блага, то нек удвоји своје молитве с вјером и трпљењем, па ће заиста добитп што проси; ако ли спада у тјелесна, нека се са свим ослони на вољу Божију и његов промисао, почем ми не можемо знати нити предвиђедп. да ли ће пам оно, што од Бога просимо, служити на корист или на штету, а Бог као свезнајући и премудри, све предвиди и зна; и почем је он уједно и преблаг и милостив, то по благости својој неће нам дати тако што, што би нам на штету служити могло; и по томе, ако не добијемо што проспмо. не треба да тадикујемо, но прије да благодаримо Богу, који нас чува од свакога зла, и неда нам оно, што би нам на штету и убитак служитп могло. Кад што од Бога просимо, треба да се по ред усрдне молитве и сами трудпмо и сходна средства употријебимо; при томе нужно је, да имамо и стрпљеља к&ко у молитви тако и у подвигу нашем. Томе нас и сам Христос спаситељ учи, јер кад је казао: Прошт!, то је тим препоручио, да се молимо; а кад је додао: Иш,итј и то,1цмт(, то је назначио тим, да се трудимо и стрпељиви да будемо. Сваки човјек Хришћанин дужан је не само за себе, но п за своје блпжње молити се Погу, по оној заповиједи апостолској : молите се Богу ■један за другог, да оздрављате (Јак. гл. 5, ст. 1(ј). Но није довољно, да се само за другове, пријатеље и добротворе наше Богу молпмо, него и за вепријатеље, јер сам Христос тако заповиједа:

Љубите нспријатеље своје. У чему се пак та љубав према нашим не пријатељима састоји, описао је Исус Христос шљедећим рпјечима: Ђлагосиљајте оне, који вас куну, чините добро, онима, који на вас мрзе, и молите се Богу за оне који вас гоне (Мат. гл. б. ст. 44). И тако за све људе дужни смо молити се Богу. Кад се за себе Богу молимо, то треба да умолпмо и наше ближње, да би се и они за нас Богу молили, по примјеру апостолском, а особито дужни смо умолити духовна свештена лица, да бп се они молили Богу за нас по примјеру старозавјетном, јер је тамо било узакоњено, да је сваки, који дар приноси Богу за своје гријехове, обвезан био најприје прпјавптн се свештенику, да би се он за њега помолио Богу ради одпуштања својих гријехова. А у новом завјету то узакоњење потврђује апостол Јаков, говорећи: Болује ли ко међу вама, нека дозове старјешине црквене. те нека читају молитву над њиму,. и ако је гријехе учинио, опростиЛе му се (гл. б. ст. 14. и 1б). Слово Божије саједињава с молптвом пост, бденије и трезвеност. Тако оно на једном мјесту говори: Чувајте се, да како вагиа срца не отежају гидерањем и пијанством (Лука гл. 21. ст. 34); на другом мјесту: Будите дакле мудри и тријезни у молитвама (I. Петр. гл. 4. ст. 7), и опет на другом мјесту: Постите, и молите се Богу (I. Кор. гл. 7, ст. б) За то кад се Богу молимо или му благодаримо, дужни смо бати бодри и трпјезни, а у опредијељено вријеме да постимо. Пост је двојак: један грађански или природни, који од сопственог самовољства зависи радц чувања здравл,а и испуњавања дужностн; а други је црквенп, заиовиједи Божијом установљен, ради смирења човјечијег пред Богом, побјеђивања страсти, и ради приуготовљавања за молитву и право кајање. Пост је уздржаван>е од сваког јела п пнћа, а у тјешњем смислу пост је уздржаваље од сластопитатељних п излишнпх јела. Овако уздржавање у виду поста прописао је сам Бог у старом завјету: II ово нека вам буде вјечна уредба, и мучите душе своје (иостом ) (Левит. гл. 1(3, ст. 29. и 31.); по узакоњењу и владали су се Израиљћани и постплп су, гдје год су прпносилн Богу кајање за своје гријехове: Скуиише се синови Израиљеви ностеНи ц у косшријеши и ио-