Bosansko-Hercegovački Istočnik

Стр. 540

Е.-Х. ИСТОЧНИК

Св. 12

сувши се земмм, — итовиједаху се и покљањаху се Госиоду Ђогу својему (Немијина гл. 9. ст. 1. и 3). Особито пак, кад су ее ИЕрлжљћани бојали да их Бог неказни *а бе*акоња њихова, постили су и у посту на молитву прппадали. Ни онп нијесу то чинили по својој самовољи, но по заповиједи Божијој, јер саи Бог, желећи да се они поправе, прије него што би какву ка*ну напустио на њих, налагао им је пост и молитву: Трубитае, говори он преко пророка Јоила, у тарубу на Сиону, наредише тсост, ирогласите светковину, саберите народ освјештајте сабор (гл. 2. ст. 15. и 16). И такав опште народни пост, сједињен с молитвом, свагда је помагло томе, да су од казни избављени биди, као што евједочи св. Писмо : Н КОЗјККНОКД Господћ ш 3!/или гкож, Н поцмд^ лидн гкоа (Јоил гл. 2. ст. 18). А у новом завјету држао је и чувао пост и сам Господ наш Исус Христос, и ученике је своје у том утврдио; но док је с њима на вемљи био разријешио их. је од поста због предрасуде ондашњих фарисеја, * кад му је престојало пострадати и за нас умрнјети. онда нм је заповиједио да пост свето чувају н држе, кад њега међу њима нестане. К томе прописао је и начин, како ваља цостити, да ее не рекне. да Је по начину фарисејском. Нијпослије описао је и силу и корист поста, кад је о исцијељеном болном рекао: Овај св род кагони само молитворл и П0СТ0М (Мат. гл. 17. ст. 21.) А кад постите, не будите жалосни као лицемјери; јер они начинс блиједа лица своја, да их виде људи, гдје лосте. Заиста вам кажем, да су иримилџ илату своју, А ти кад постиш, намажи главу своју, и лице своје умиј. Да те не виде људи гдје иостиш, него стагј\ твој који је у тајности, и отац твој, који ви /Џ1 тајно, платиИе теби јавно (Мат. гл. (Ј ст. 16—19), Пост ло себи као год и молитва сачињава богоугодну службу, за то су и апостоли свагда постили, прије н«го што би службу и молитву Богу принијели. Од туда шљеди, да су сви Хришћани обвезани приуготовљавати се постом за молитву, а сви свештеници кад оће да служе литургију, кад приступају свршавању светих тајана и других црквених обреда, треба за неко вријеме да ее постом спреме, као што је то прописано. Из свега што је довде о посту речено, види се јасно, д а ј® дрква Хриехова, оснивајући се I

на ријечи св. писма, годишње постове установила с том намјером, да би Хришћани ва то вријеме своје гријехе са смиреник срцек исиовиједали и за њих истинито кајали се. Пост је дакле у нашој цркви установљено вријеме у години, у које треб* да исповиједамо наше гријехове и да се ва њих кајемо, а уједно да се уздржавамо од јела црквом забрањених. Онај, који тјелесно поети, т. ј. који се уздржава од јела црквом забрањених, дужан је и душевно постити. А душевно постити значи: удаљавати се не само од сваког рђавог п неправедног дјела и поступка, но и од злих мисли п Богу противннх жеља, а оенм тога треба чинити добро и у сваком Богу угодном дјелу упражњавати се и напредовати: Е.мго бо /иолиткд по[тол1т>, /ии.10стмн(в н прлкдом (Тов. гл. 12. ст. 8.) говори св. Писмо. Тако ако би ко само тјелесно поетио, а о душевном посту не би се ни најмање старао, такав не би угодпо Богу, почем је тјелесни иост без душевног Богу непријатан, као што сам Он преко пророка Исаије говори: „Таки ли је пост који изабрах да човјек мучи душу своју једаи дан ? да савија главу своју као сита и да стере пода се костријет и пепео? То ли ћеш звати поет и дан угодан Господу? А није ли ово пост што изабрах: да развежеш свезе безбожности, да разријешиш ремење од бремена, да отпуетиш потплаћене, и да издомите сваки јарам? Нпје лп да преламаш хљеб свој гладноме, и сиромахе прогнане да. уведеш у кућу ? кад впдиш гола, да га одјенеш, и да се не кријеш од својега тијела ? Тада ћеш прпзивати, и Господ ће те чути; викаћеш и рећи ће : ево ме" (Исаија гл. 58. ст. 5, 6, 7 и 9). А сходио овоме кроз пророка Захарију даје Господ напутак и поуку у ев. Писму (у главама 7 и 8.). Ако би ко, у мјесто да иост и трезвеноет држи и чува, сасвим се одао неуздржљивим склоностима и страстима, таквог постизавају овдје на земљи безбројна не само тјелесна него и душевна зла, и у таквом необитава никаква искра унутрашње светиње и чести, него је само сједиште скотских и ^аволских својих страсти. Истину ову довољно посвједочава содомски разврат и убитак, и други примјерп. Из овогл шљедује да смо дужни сваку раскошност и неумјереност нзбјегавати, а напротив тога трезвеност и умјереност држати и иматп. Правило ово пропдсао нам је сам Исус Христос;