Bosansko-Hercegovački Istočnik

Св. 12

Стр. 527

Али ако се оскврни.мо с гордошћу, затварамо себи врата блажене вјечности, јер гордост има у себи сва зла која удаљују од вјечног блаженства а воде у бездаиу пропаст. Кад год вапијемо Богу: да душу нашу освети, помисао псправи, мисли очисти, треба да молимо да нас сачува од гордости, као од највише мрачие страсти која има својство: да нас понизи и сравпи с неразумнијем скотом. Ако нам је душа чиста, и срце је наше непорочно, а ако су нам мисли добре, нијесу ни дјела наша р^ава. И кад се с гордошку не бн опили, душа наша не бп била ночиста, ни срце норочно, ни мислп мрачне; јер ми смо се, као што св. Павле вели, измили, посветили, и оправдали: Плшцлгк Гдл нашеги> 1иса Хрта, и Д \с,и'а Ега НаШЈГЦ' 1 ). Пресвета крв Христова коју добнвамо у св. тајни причешћа, очишћује, освећуЈе душу и срце, н ум просвећује; јер она пролази кроз све наше тјелесне саставе. Али кад врата пашег срца отворимо гордостн, тада ћемо иомрачити ум, окаљ^ти чистоћу душе и нарушити невиност срца. Ко .л.уби гордост тај од себе тјера Христа. Гордост је страст којој је извор лукави одпадник од Бога. Оиа не зна за Бога! Она је нерасуђел.е н неразумност, јер пророк је повпкао: Р јчј еез&иенх кх ссрдцм гко0(Иа: н^ст^ Ега 2 ). Гордогт нетрпн добродјете.вн ни богоугодног живота без ког неможе: Мнктоже оузрита Гдл 3 ). Вог ненавиди гордост као пајјачу страст што нарушује хршићанско н у опште човјечанско достојанство. И презнре х ) I Корић. 6. 11. з) Нсал. 13. I. ®) Евр. 12. 14.

је народ који се узвисује над свјетскијем сујетама, и мислима се одмара: Ео дкор^хх дол»8 Ега нашеги* 4 ). А да је Бог и народ мрзи о томе нам јасно велн Исус син Спрахов: ЕознЕмакид-кма пред-к Его /И" а и челв^ки гордкжа б ). Гордост често заступа све друге страсти, као коријен зала што од Божијег одпадника произаћи могу, и она је из свију страсти и све су у њој. Гдје је она ту није Христос, него ту је несити паклени бијес, којн ]е с гордости од Бога одиао. Бзему је пајглавнија брига да у нас гордост угњијезди, јер се тад песумп.а, да ће над онијем, код кога се угњијезди, владати у царству мрака. Гордост је лажна философија, извјесна пропаст тијелу, и смрт душп; и, ^аво, гвезип извор, тури свој печат на чело онога, који је врата свога срца отворио гордости. У томе срцу не може већ бити .љубави ни према Богу ни ирема своме блнжљему; јер гордост је богооступство и братомрство. У души таквог невлада светост него миогоглава змија; она крстари ио њој као пламени мач, па је иајпослије и упропасти, као што је и сама сушта и заслужена пропаст. Гордост презире правду, руга се истинп, и нсмијава благодарност. Она невнди ни познаје својијех иедостатака; она сама себе у велико цијени н поштује, а презире и мрзи, и снкће силом муље, и грми силом грома, иа сваког ко хоће да је понизи: врлином и истнном, овом најчнстијом Божнјом шћери. Она не признаје моћи над собом и не смијеш јој казатн: да дан пнје ноћ и обратно! Она хоће да је на внсинн, и нење се, алп се превари, јер тамо неможе остати него се сурва у пајдуб.ву бездаш. *) Псал. 134. 2. ») 10. 7.