Bosansko-Hercegovački Istočnik

Св. 1

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Стр. 23

тинске цркве, у колико је сачувала чисто учење и божанско црквено уређење; приводи пзворе, којих се. држао при пзрађивању свога дјела 1 ); напомиње, да није хтио писати строго научно дјело, већ књнгу, коју могу читати и мпрски људи исто тако као и богослови; завршује свој приступ напоменом, да сматра заблудом сва учења, која се не слажу с вјером истинске цркве, али да поједине заблуде ипак нијесу јерес све дотле, док их истинска црква, као чуварица откривене истине, не објави као противне божанственом догмату, јер да је јеретик само онај, који је и послије црквеног одређења противан откривеној истинп, а не онај, који је добродушно и несвијесно пао у заблуду; вјерује, да у одвојеним црквама има више онијех „који се добродушно варају, него упорнијех јеретика", па за то и нуди н нампјењује њпма ово своје дјело, да га читају с онаком добродушношћу, с каквом га је он писао, надајући се, да ако се у опште хоће да чује глас истине: „да њихова срца неће бити закорјела, нити ће отурити свјетлост, која ће им просвијетити разум". * Послије приказаног већ уводног дијела исте књиге, слиједи само излагање учења васељенске и православне источне цркве, коме претходи као увод расправљање о правилу и суштини вјере (стр. 1—15.), што је основни камен и исходиште свему учењу праве цркве Хрпстове, а за њпм долази остали садржај, подијељен у 4 одсјека. У првом дпјелу (стр. 16—131,) расправља се о догматима, у другом дијелу (стр. 132—210.) о моралу , у трећем дијелу (стр. 211—224.) о дисциплини , а у четвртом (стр. 225—257.) о литургији источне нравосдавне цркве. Но с погледом на збпјенп и врло научни слог овога дјела, мора се овај прпказ у даљем свом току ограничити само на кратки преглед главних наслова и момената у овој књизи, јер би за свеетран приказ њен ваљало прпвести скоро сав садржај, пошто се не може одлучитп, шта је од чега тамо важнпје и замашније. Једино ће се већа пажња н шири поглед обратити одјељку о правилу вјере, у коме је писац изнио своје важне дубоке богословскопаучне назоре о сутптини православља, и о православној псточној цркви као васељенској иједиЈ ) Међу овијем нарочито истиче „Увод у богословију" и „Догматичку богословију" од архнепископа Макарија, које дјело да је научно, достојио, да га проуне најученији богослови.

ној правој цркви Христовој; из даљпјех одјељака нагласиће се ипак најважнији моменти, како би се тиме вриједност и значај ове књиге јасније указао. У одјељку о правилу вјере (канон вјере) говори ппсац: да је откривена хришћанска вјера само развитак и допуна првобитне вјере, коју је Бог открпо у старом завјету, и којој бијаше цијељ служење Богу у Исусу Христу као очекиваном Месији, као што је цијељ и Христовој вјери служба Богу у Исусу Христу, као дошавгаем спаситељу и искупитељу; да је хришћанска вјера основана као откровење само наријечи божјој, која је једпни извор вјере, коју су једину, како им је Исус Христос само усмено предао, свети апостолп народима и усмено и писмено проповиједали и предали, и коју су првашњи хришћански нараштаји у појединим црквама, које воде свој почетак од времена апостолских, предавали од кољена кољену све до нашијех дана. и која су предања садржана у канонским књигама новога завјета; да је истинско само оно предање и учење, које је прпмљено од апостолских људи, и које су еве апостолске цркве, непрекидно предавале, чије је •иостојано и свеоиште свједочанство право срество, да се лозна истинско откривено учење и предање , које не треба смијешати е човјечанским предањпма, која су пропзвод само повремених и мјестимичних мишљења п обичаја; да је пстинско откровење само оно: ,.што је позитивно основано на божијем свједочанству ппсменом или усменом", које нам предаде Исус Христос, п први његови ученици, којп су били пзбрани, н Духом светим надахнути, те по томе једнни његови овлаштени чувари; да је то открнвено учење залог, који сваки хришћанскп нараштај треба да чува чнст и недирнут од сваке човјечије прнмјесе, па да га таквога преда новом нараштају; да једна и ма која обласна црква може погријешити у чувању божијега залога, али све никако, пошто је Хрнстос обећао, да ће са својом црквом бити свагда до свршетка вијека, а Исус, који је, као рпјеч божпја, истина, не би пребпвао с црквом, која би исповиједала заблуду; да изнад свијех обласних цркава, које засебно могу погријешити, стоји васељенска црква: „с којом ће Исус евагда бпти, која није огранпчена ни временом ни простором; она пропеходч од апостола, а преко њпх од Исуса Христа; она опстоји кроз свеви-