Bosansko-Hercegovački Istočnik

Св. 2

Хрпстова. За што су ти крстови подигпутм ? За то, да бп свакп Хршпћанин, пролазећп порсд крста, сјетио се онога, који је на крсту распет и своју драгодјсну крв пролио за гријехе свију нас ; да би бар открио главу своју, метнуо на себе знак крста и тако укријепљен вјером у Христа расиетога, пошао даље с тврдом надом, да ће у свом дјелу, за којим је ношао, уепјети. Но колико их даиас има, који прођу поред крста не једанпут већ по неколико пуга дневно, па п не маре за тај свети зпак. А има их, на жалост и такијех, којп и ие знају Да ли је и гдје у округу љегову подигнут крст. А зашто не знају ? За то, што никад нијесу, пролазећп поред крста, сјетили се своје дужности хришћанске, нијесу се Бога сјетили, —-* иа тешко да ће се п ших Бог сјећати. Ево још један ружан обичај, који је прешао тако рећи у крв нагаему народу: сретне Хршћапин на путу свога свештенпка, па мјесто да га прпстојио поздрави, да му прпђе к руци, а оп, — ако је сељак — баци мало сламе или сијена за њим, а ако је интелигентна особа, баци чиоду — ак, је женска, — или дугме с одијела или пљуне за свештеником — а.ко је мушко. Заппташ ли га зашто то чини? одговорио би ти: „Да ме несрећа на путу пе снађе"; дакле тако? Зар ћеш због свештеника свога, духовнога оца, слуге олтара Божјега, — који само благосиља а не куне — ако се сретнеш с њим — бити несретан ? Зар су они, који су за вријеме земног живота Сдаситељева, сретали се с шнм и шта више шега пратили узастопице, бивали несрећни ? Били су песрећнп само Жидови, Фарисеји и књижевници, који су игали за Христом једино тога ради, да чују гата ће говорити и чинити, па да га оптуже.

Али нијесу били несрећни они, који су радо слугаали његову науку и њега тражили бага ради науке. А загато се то тако чини даиас, као гато су негда чинили Жидови? Ево за гато. Јевреји чувају свој гаабес, Мухамеданци — своје празиике врло строго, но нагаи сељацп на своје празнике пду по сајмовима, носе свој горки труд у крчме, наиупе се у градовима од разнијех иновјераца гаднпјех ријечи, сујевјерппјех обичаја, носе гад и срамоту у своје сопствено православно-хришћанско гпијездо. А свештеник нека служи св. литур^ију у празним зидовима. А да не служи — било би впке и од више. Коме ће у празној цркви проповнједатп, кога лп поучити? Без свјетлости пауке Христове, без разумијевања ријсш св. лптургије и дога^а се свако зло: ужасно ппјанство, 1 рубп и сујевјерни обичаји, честа кра^а, која је по некијем наншјем мјестима тако преотела мах, да сељак не само ноћу него и дању стрепи за свога коњичка или кравицу, да нх не ће татп одвести. Ево како је дубоко пала наравствеиост! Говоре: „свештеник је крив!" А кога ће свегатеник поучитп, кад његови парохијани иду недјељама и празницпма у град или у крчму мјесто у цркву ? И колико има такијех људи, који шта вигае и не желе науке, један нут у години Дођу у цркву, одупиру се свом силом, ако се тражи од њих каква помоћ да се оснује школа у селу, као да се боје сијеглости Христове и хоће да погину у грјеховном калу, па и својој дјеци не даду вида. „А има ли већег срама и стида, Нег, своме чеду не дати вида ?" Због тога се и опажа, да је по мјестима, која су најблпжа граду, богобојажљивост, чиста наравственост, права ријеткост, да