Bosansko-Hercegovački Istočnik

Стр. 48

Е.-Х. ИСТОЧНИК

Св. 1

вици или сироти, него провости ноћ код картања, у бучној пијанци". „Разуман човјек живи на земљи, но не окреће погледа свога од будућега жпвота, сјећа се, да га је Господ створио не ])ади ове кратке забаве на земљи, већ ради вјечности". „Живн н тп тако и бићеш сретан н богат". Тако је живио велпки Франклин, и сва правила, која је написао, испуњавао је сам строго у свом животу. Он је и као 80-то годишњи старац срца свију привукао к себи. ГБегово румено лице бијапте о1 л ледало његове прекрасне душе. Он је бно увпјек весео и са собом задовољан; унцјек се хранио једноставно, ппо је чисту воду, носио просто одијело. Умрко је у 84-тој год. живота, и ево пгга је заповједпо да му се на гробнп споменшс напише: „Тијело Венпјампна Франклина штампара, као корице старе књпге, из које су истргнути сви листови, без наслова и позлате, почива овдје за храну црвима; но само дјело не пропада. Оно ће изаћи у новом и бољем издању прегледано и исправљено Иисцем". Разумпје се Богом у вјечном животу. Дај Боже, да сви проживе тако умно и поштено. ч Ми Смо вам испроповпједалп овај кратки животогшс чувенога Венијампна Франклпна с тога, што је врло поучан и што очпгледно показује, како треба опрезно поступатн са пметком и новцем, које је Бог човјеку дао. А штедљивост —

највећа је добродјетељ, како свакога човјека у опће, тако сељака нарочито. Гдавна невоља многих наших сељака састоји се у томе, што онн мисле: шта је то новчпћ? Попијмо га брате! новчић — ннје ништа, а сексер — ништа. Дај Боже здравља! Јако се они варају, јер заборављају на народну пословицу: „без новчпћа нема форинте". Но чујмо боље, што нам велп новчић: — Ја нисам нншта, сиромах сам, и ви сељаци мене пе поштујете зато, јер сам тако мали и прост... Не велп само један сељак: „један новчић вшне или мање — то је ништа: с њим нити ћу се обогатитп нити оспромашпти". — Ви боље поштујете форннту, то јој н прнстоји, она је — госпођа; но п ја нијесам баш тако ннштав, као што ви мнслите. Идем ја из руке у руку по бијеломе свијету, био сам и врло далеко: п на Јадранском мору, и у Сарајену. Пешти п Бечу, од Галиције па до Боке Которске. Много сам што шта видио и чуо, а имао сам прилику у свом животу наћи и такнјех људи, који су моју браћу — новчиће врло поштовалИј, не гледајући на то, што су малени. Случај хт]еде да се једаннут у Сарајеву нафем у џепу једног сиромашног чонјека на погребу. Саранише једну старицу — сироту. Скупише се људи послије погреба на даћу и почеше разговарати се о које чему. Чујем кроз поставу, гдје неко рече: „Та шта је то новчпћ!" У мени се породи радозналост да дознам, што ће даље говорити о мени људи, н стадох прислушкиват. — „Зар се је вриједно препнрати? Сиротаје била, ишла је по свијету с пруженом руком, људи су јој давали по један новчић, а сад гледајте, какав се капитал нашао!