Bosansko-Hercegovački Istočnik

Св. 3

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Стр. 11 б

срећи оијаху противии појмовима Теоктистовим. | Он је већ улазио у онај узраст, када обични | људи мисле о уређењу своје иородичне среће. Једном приликом Теоктист му рече: „Ја сам те јако заволио због твоје мудрости и добра живота, ја би те рад усрећити. Ја имам кумче, она је од богата и знатна рода. Озкени се ш њом и бићеш у великој части". „Твој дар, одговори Ћирило, заиста је велик за. онога, коме је он нуждан, но мени није ништа више од науке"Тако се срећа у очима Ћириловијем састојала у изучавању Божанствене науке, коју је он Сматрао као ириближавање разумом к Богу и уподобљавање Њему добродјетељним жпвотом. Њега није мамила ни свјетска слава, ни власт, ни богаство. Шега ни најмање није могао придобитп нп блијесак, ни раскош дворског живота у богатој и раскошној пријестоници византијске царевине. Он је као и брат његов Методије тражио самоћу и само је чекао прилику. па да оде у мчнастир. Но најирије је он, по вољп императора. и добротвора свога Теоктиста, примио свештенство и остао патријаршкпм бпблиотекаром у св. Софији (храму) у Дариграду. Онп га наговорише, да тако учини за то, јер им се није хтјело, да се растану са св. Тшрилом. Кад, али Тхирило, покоравајући се жељи срца свога и својој побожној души, тајно оставља Цариград и бјежи од саблазни и шумне сујете дворскога живота у манастир. Дуго се није знало, камо је отишао; император Михаило Ш. већ се био побојао за њ. Тражише га пунијех 6 мјесеци, — и једва га нађоше. Император и Теоктист наново га моле да их неоставља, и наговарају га да се прнми службе учитељске, те да учи филозофији своје саотачаственике и странце. Тако је нарастао и васпитао се учптељаноетол Славена — св. Ћирило ! Цио његов претходни живот бијаше приправом за то велико апостолско дјело, које га је у будућности чекало. Тада почињу његовп први покушајп проповједничке и опште Дрквене дјелатности, у којима се показа он озбиљан ревнитељ православља п велики зналац св. Писма. * Понајприје се св. Тшрило препире с бившим патријархом, остарјелпм Анијем, који бјеше свргнут због неноштовања пкоиа. Остарјели Аније буде побјеђен и посрамљен филозофом Ћирилом тако, да се мораде повући натраг.

Потом је св. Ћирило пмао да се препире с мусулманима о св. Тројици. Око 851. године, пође ев. Ћирило заједно с другијем учењаком Георгијем Асинкритом, на позив мусулманског мелитинског емира, у његову пријестоницу. Мусулмани га, као што се види, примпше ласкаво и са сваком почашћу. Сам емир приреди у почаст св. Ћирилу неколико гозби, на које бијаху позвани његови најзнаменитији мудраци, астрономи и геомегри. За вријеме гозби и водише се пренирке. У њима је св. Ћирило задивљавао мусулманске научењаке евојом оштроумношћу, умЈешношћу и опсежним знањем. Он им је темељито доказао хришћанско учење о св. Тројици и разјаснио им је, да се је Господ наш Исус Христос ваплотио од Пресвете Дјеве Марије ради нашег спасења. А на приговор мухамедаваца, да ми, Хришћани, водимо ратове, прп свем том ма да намјеванђеље заповиЈ *еда да љубимо и непријатеље наше, Ћирило одговори, да у „нашој хришћанекој науцп има двије заповиједи, од којпх нас једна учи да добро чинимо непријатељима и да их љубимо, а друга нам заповиједа, да полажемс душу своју за браћу своју". Затим је примјетио Ћприло, да ми „испуњавајући прву заповијед подносимо чешће личне уврједе, а по другој боримо се с непријатељима, бранећи своје ближње и чувајући свој'у вјеру, коју газе непријатељи наши". Побједа и слава Ћирилова пробудила ]'е у њима такву злобу, да су већ наумили да га отрују. Но св. Ћирило, кога је чувала десница Свевишњега, оста. неповријеђен и сретно се поврати у Цариград, гдје га је чекала слава и почаети. Испуњен чистим и светим мислима о другом узвишенијем жпвоту, одрече се почасти, одрече ее и службе учитељске, и удаљи се у манастир на Олимпу, гђе се у то вријеме подвизавао његов брат Методије. Но наскоро св. браћа морадоше напустити свој усамљени живот у манастиру радп новог светог дјела у славу Божију, ради новог далеког пута. Го'дине 858. дођу у Цариград посланици Кагана козарског. Козари су се у то вријеме скитали по пространијем пољима данашње јужне Русије нзмеђу ушћа Волге и Каспијског мора до мора Црнога и Азовског, у тима мјестима, гђе су од чести живјели Козарима потчињени Славени, којн су се послије стали називати Ру-