Bosansko-Hercegovački Istočnik

Св. 3

В .-Х. источник

Отр. 123

Оцем небесним, да покажу тиме своје лости. И иарод у цркви, при читању те страхопоштовање према Њему, призна- молитве поклони се до земље 1 ). вање своје недостојности и своју дубоку, (Свршиће се). искрену благодарност за све ЕБегове ми- 1) 0 Еогом. Прлк. д. [кмш,. М. Соколова. стр. 116

БЕСЈЕДА НА СИРНЕ ПОКЛАДЕ. Говорио Ђ. Петровић. прото, члан Конзисторије у Оарајеву 27. фебруара 1894. године на вечерњи у старој цркви. Иравославни ХришДани !

Ми смо вечерас на прагу светог, великог и часног поста, у који са срећом окемо да корачимо и ступимо. По слабостп људској међу нима нема нп 1 - еднога, који не би имао потребу од душевног л.екарства, — којп не би имао ма какво грешно бреме да са себе скине. Да. љубазни моји, сви смо мп грешни пред судом вјечне правде — пред Богом, јер свето Писмо каже: „да нико није без гријеха осим једног и свемогукег Бога". Али наша света п јединоспасавајућа мати православна црква, бринући се о својој вјерној дјеци — о нама Хришћанима, она је одредила и установила овај наступајући пост, као најзгодније вријеме и прилику, које треба да употребимо на душевно исцјелење и корист нашу на поправку и очишћење наше. Треба „да ходимо поштено као по дану: не у ждерању и пијанству, не у блудству и нечистоти, не у свађању и зависти •, него се обуците у Тосаода нагиега Ћсуса Хриета, и тијелу не уга/јајше, ио жељама". Пак за то нас црква и подсјећа у својој вечерашњој стихири пјевајући: п о'асија нам благодат твоја Госаоде, засија п-росвјетљење душа нашијех. Ово је вријеме благопЈшјатно, ово је вријеме шкајапа, одбацимо дакле ева дјела тамна, и обуцимо се у оружје свјетлости а . Овијем ријечима црква нам напомиње : да смо доста угађали страстима и груломе тијелу, да је доста било сијела и сједнпца, да је доста било бујног весеља и игара, да је доста било пјеваније, свирке и свакојака разговора; и да треба да гато привриједпмо п за душу нашу, и да је очистпмо од гријеха: постом, молитвом, исповијешћу и срдачним покајањем, како би што достојније могли приступити светој трпези Го-

сподњој , и причестити се пречпстим тијелом и крви Христовом. Свима је нама позната она истина, да, кад се ко год између нас разболи, ми одмах тражимо лијека и помоћи, и једва чекамо да се исцијелимо и да оздравимо. Таку бригу ми водимо о трошноме и привременоме тијелу, које, све и кад би га сачували у потпуноме здрављу кроз све године, коЈе су светим писмом назначене за човјечији вијек, ми га опет и најпослије морамо предати матери земљи. Па зар душа која је вЈ *ечна и бесмртна, није ли претезкнија, прешнија и важнија од тијела? — „ш д8шд ли колкшд ! пита Христос Спаситељ. Но и душа, по слабости тјелеснијех страсти, има такођер своје болести и своје тегобе, којеје псто тако и још више и опасније занемарити као и сваку тјелесну болест. Преблаги наш Отац небесни, који оће да сви људи буду спашени, дава нам и времена и милостн да се покајемо, да се одречемо евију тамнијех и неваљалијех дјела, па тако да нас огрне достојанственом одјећом правога Хрпшћанина и угости бесмртном вечером. Он је и сам казао: „ме% да грјешник умре у гријеху, него га чекам да се шкаје и жив буде и . — ..II; јсош^ г.шрти Г(НШННК<1 НО ОЕјМТНТЈА Н ЖИк8 БНТИ Истина је непобитна, као што нас св. Јован Златоуст увјерава: „да су пост и молитва два мопна крила , с којима се човјек уздиже од земље до неба и . Али, браћо, био пост, молитва и милостиња, то све нека буде чисто и срдачно, без разметања и хвалисања, јер каже св. Ппсмо: „Кад постите не будите као притворице —• лицемјеЈ )и. Иштите и даЛе вам се, тражите и наИи Аете, јер неирестана молитва ираведнога много