Bosansko-Hercegovački Istočnik

♦ Св. 4 и 5

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Стр. 153

вјерце, код којих се често налази више љубави... Не гоните, не говите за увреду правду. Св. апостол Павле пише у тој истој глави к Римљанима (12 гл. 10 ст, и даље): г Брашском љубављу будите један к другоме љубазни ", увијек у срећи и несрећи, „ ЧашЛу један другпга веЛег чинише, не будише у иослу лијени, будите огњени у духу; дијелишв иотребе са светима; иримајте радо иутнике, — радујте се с радоснима, и илачише с илачнима и . Са свима треба да живимо у љубави братски, без гордости, без гн.ева, свакога морамо штовати онако, како га иде, не клеветати, већ, по могућности, један другога уздизати у части. Треба да се старамо да помогнемо оне, који помоћи требају, и не титрајмо се са понјерен.ом другијех! треба да имамо срца, љубави према свима. Не треба да жалимо жртве гдје је нужна за поједина лица, за хришћанска друштва; не треба да ускратимо гостољубља и хљеба госту, који до^е у нашу ку Ну. Гдје се весели пристојно —

као хришћани, можемо се и ми веселити; гдје плачу, можемо и ми заплакати а наше искрене сузе биће утјеха за страдалнике. Ријечи: „А шта ме се он тиче ? Ја немам ништа. — Вог с њим, нек себи гледа сам помоћи", одбацимо као нехришћанске. Таково самољубље мрзи Бог. Ми смо православни Срби — чланови једнога тијела свете православне цркве. Ми не смијемо бити равнодушни према несрећи не само појединог нашег брата већ и цијелијех народа. И Србљи су увијек испушавали свој хришћански позив, и свагда су пролијевали за браћу драгоцјену крв својих храбрих сннова. Тијем више дужан је сваки изме^у нас бити пријазан, љубезан, према сваком, спреман да помогне најближој браћи, нашим земљацима, сусједима, у опште, свима хришћанима, па и иноплеменицима, који у миру живе с нама и поштују нас, који требају нашега саучешћа и наше помоћи. (Наставиће се).

ПРЕДОБРАЗИ ХРИСТОВОГ КРСТА У СТАРОМ ЗАВЈЕТУ.

Ко је пажљиво прочптао св. писмо старога завјета, могао је примијетити, да се у тим књигама ријеч „крст" нигдје не спомиње. Узрок томе биће по свој прилици тај, што код Јудеја не бјеше обичај, да своје осуђенике на крсну смрт осуђују. Онп у мјесто тога пмађаху ове три смртне казне: сагорјевање огњем, вјешање и пооивање кзмењем; а у вријеме царства додадоше овпм казнама још и једну четврту: посјечење с мачем. (Оврм смрћу уморио је и цар Ирод св. Јована Крститеља). Крсну пак казан, познаше Јудеји тек онда, када на Палестину са силном војском удари римскн војвода Помпеј и кадапод

римску власт покори цијелу Јудеју заједно са градом Јерусалимом. Тада Римљани, покорене, али немирне Јудеје осуђиваху на смрт п то највише по своме обичају: распињаху их на крст. То ће дакле бпти узрок, што се ријеч крст у старом завјету нигдје не налази. Али на против, на врло много мјеста у старом завјету сномињу се такова дјела и ријечи, која су бпла предслпгсе или предобрази новозавјетног крста, на коме се искупљење рода човјечанског имало извршити. Ево такових главнијих предобраза: Дрво живота, које је било на сред раја, предобразоваше крст Христов који имађаше бити